Фронтал у рубрици "Из других медија"  Вам доноси превод колумне нобеловца Пола Кругмана која је у Њујорк Тајмсу објављена 19. фебруара

Европска комисија је прошле седмице потврдила оно што смо сви претпостављали: економије које она надзире не расту, већ се смањују. Званично, још увијек се не ради о рецесији, али једино реално питање које се поставља је колико ће дубок бити њихов пад.

А овај пад погађа земље које се нису опоравиле од посљедње рецесије. У Америци се ГДП напокон повећао у односу на највећу вриједност коју је имао прије кризе; у Европи се то није десило. Неке земље трпе проблеме једнаке онима из доба велике депресије: у Грчкој и Ирској двоцифрени пад обима производње, у Шпанији стопа незапослености 23%, у Британији пад траје дуже него криза 30-тих година.

Још горе, европски лидери – и неколико прилично утицајних играча – се и даље држе доктрине која је одговорна за ову пропаст.

Јер ствари нису морале бити тако лоше. Грчка би била у великим проблемима, без обзира на донесене одлуке о политикама; а то се исто односи, додуше у мањој мјери, на земље које се налазе на периферији Европе. Ситуацију су погоршали, више него је било потребно, европски лидери, и још шире – европска политичка елита – која је анализу замијенила моралисањем, а историјске лекције фантазијама.

Оштре мјере штедње примјењене у економијама почетком 2010. – инсистирање да владе треба да смање потрошњу чак и када су биле суочене са високом незапосленошћу – постале су модерне у европским престоницама. Према овој доктрини, директни негативни ефекти резања потрошње на запосленост ће бити ублажени промјеном у „повјерење“, тј. да ће окрутно резање потрошње довести до повећања личне и јавне потрошње, и да ће земље које то не учине доживјети одлазак капитала и повећање камата. Ако вам ово звучи као нешто што би рекао Херберт Хувер (Herbert Hoover), потпуно сте у праву.

И, сада видимо резултате – управо оно што су нам економска анализа из претходне три деценије и све лекције из историје требале рећи да ће се десити. Бајка о повјерењу се није испунила: ниједна земља која је срезала потрошњу није остварила предвиђени раст приватног сектора. Умјесто тога, обесхрабрујући резултати фискалних мјера штедње су појачани падом приватне потрошње.

Осим тога, тржишта обвезница и даље одбијају сарадњу. Чак и најбољи ђаци - земље које су примјениле драстичне мјере штедње, као Португал и Ирска, учинили су све што је од њих тражено, и поврх свега се суочавају са ужасно високим трошковима задуживања. Зашто? Зато што је смањење потрошње дубоко погодило њихове привреде, поткопало њихову пореску основицу до те мјере да се однос дуга према ГДП-у, стандардном индикатору фискалног напретка, погоршао - умјесто да се побољшао.

У међувремену, земље које нису ускочиле у воз оштрих мјера штедње – Јапан и САД – и даље имају веома ниске трошкове задуживања, пркосећи мрачним предвиђањима фискалних јастребова.

Ипак, није баш све отишло у погрешном правцу. Крајем прошле године трошкови задуживања Шпаније и Италије су нагло скочили, и тиме запријетили потпуним финансијским распадом. Ти трошкови су опали и изазвали опште олакшање. Међутим, ова добра вијест је, заправо, тријумф анти-мјера штедње: Марио Драги (Mario Draghi), нови предсједник Европске централне банке, је игнорисао бриге о инфлацији и увео велику експанзију кредита, управо како је љекар прописао.

Па, шта је потребно да се људи са обје стране Атлантика, који тврде да нас једино резање доводи до просперитета, убиједе да нису у праву?

Јер, главни осумњичени су веома брзо обзнанили да је идеја фискалних подстицаја мртва, када напори предсједника Обаме нису довели до брзог смањења незапослености – чак и када су многи економисти унапријед упозоравали да су подстицаји премали. Међутим, оштре мјере штедње се и даље сматрају поузданим и неопходним, успркос њиховим катастрофалним промашајима у пракси.

Поента је у томе да ми, у ствари, можемо да помогнемо нашим привредама, једноставним преусмјеравањем двогодишњих деструктивних оштрих мјера. То важи чак и за Америку, која је избјегла потпуну примјену оштрих мјера штедње на федералном нивоу али је искусила велике резове штедње и запошљавања на државном и локалном нивоу. Сјећате ли се фрке око тога да ли је било довољно готових пројеката да би се остварили велики подстицаји? Ма, нема везе: све што федерална влада треба да учини како би подстакнула развој привреде јесте да обезбиједи помоћ владама на нижим нивоима власти, омогућавајући им да поново запосле стотине хиљада отпуштених наставника, и да поново започну грађевинске пројекте које су отказали.

Ја разумијем зашто утицајни људи нерадо признају да је политика за коју су сматрали да одражава велику мудрост, у ствари прерасла у потпуно деструктивну глупост. Ипак, вријеме је да заборавимо на обмане о врлинама оштрих мјера штедње у депресивној привреди.

(Фронтал)