У интервјуу са књижевником Ранком Рисојевићем разговарали смо о старим, новим и дјелима у настајању. Дотакли смо се и положаја културе на простору РС, али и младих писаца. У настојањима да испоштујемо његову жељу да не скраћујемо одговоре, одлучили смо се да интервју објавимо у два дијела.

Након посљедњег успјешног прозног дјела, недавно је промовисана и Ваша збирка поезије "Ишчезнуће". Да ли сте се жељели "одморити" од прозе или сте имали намјеру заокружити један пјеснички опус?

Ваше питање сугерише временски оквир који не одговара настанку ових дјела. Наиме, ја пишем од својих првих радова паралелно више ствари. Пуштам их да се оне саме наметну, својом агресивношћу, зрелошћу, потребом да их урадим до краја. Оно што се није тако поставило, није ни завршено. Та истовременост нарочито је значајна у односу поезије и прозе. Јер, поезија је трансмисија између нечега нама неухватљивог и пјесника који је писар, записивач, који може да поквари ако није вичан, што се дешава онима који мало раде на поезији. Вјероватно је таква природа талента. Неко наступи ерупитвно, али на томе и остане. Други то касније систематизује, развија и постаје велики пјесник. Трећи, којима припадам, развија свој таленат, трага за собом у свему, односно за свијетом у себи. Тај свијет у нама је наша стална запитаност над мистеријом живота. Поезија се тако одијелила од прозе, с којом је некада била једно. Супротно поезији, проза изражава свијет око нас и нас у том свијету. Зато је она концепт, вољно истраживање, онако како то видимо код великих класичних писаца. То је рударски и инжењерски посао истовремено. Архитектоника и чисто градитељство. Сам радиш пројекат, сам га изводиш, ни у чему ти нико не помаже, чак ни цигле не приноси. Е, сад, одговор на ваше питање је једноставан. „Ишчезнуће“ чак дјелимично претходи „Господској улици“, али само изведбено. Иако је роман, као дугорочни пројекат, стар тридесет година, ја сам га написао у фуриозном темпу од децембра 2009. до краја маја 2010. године, док је ова збирка настајала од 2008. до краја 2009. године, када сам пролазио кроз личну драму. У њој је мој живот суочен са сталним губљењем, одласцима, нестанцима, ишчезавањима. Младост нам доноси, старост односи. Није ово никаква књига песимизма, него снимак човјека потонулог у себе, суоченог с крајњим, есхатолошким питањима живота. Али, на пјеснички начин. Ево како се то развија даље, у пјесми која је настала ових дана.

ЧИСТИНА

Слободно се окрени око себе,
докле ти поглед сеже – чистина.
Је ли то празан простор,
или позорница коју неко
теби невидљив нетремице гледа?
Ти видиш само травке, повијене;
вјетар не престаје, игра траје
док се смјењују сунце и мјесец.
Јеси ли свикао на ту дивоту?
Шта би све могао, ако би хтио,
ако би покушао, ако би знао.
Нема дрвета да се склониш,
ни довољно дубоког бунара,
ни стола са клупама уз њега,
ништа није изграђено све тамо
до стапања два свијета у линију.
Јеси ли њоме окружен, омеђен,
заштићен и остављен, да трајеш?
Дрхтиш пред собом, пред невидљивим?
Ако једно гледаш, све видиш.
Само си ти различит и један.
Можда вјетар, сунце и мјесец –
мада и свака травка јесте једна.
Нема потребе да се окрећеш,
вријеме је да почнеш, било како.
(10.02.2012)

Ваш награђивани роман "Господска улица" је дио трилогије која је започела романом "Симана". Када можемо да очекујемо најављени роман "Бескућник"?

Мукотрпан је то и пипав посао. Надреалисти су говорили да пјесник ради и када спава. Тако и ја пишем свако своје дјело и кад сам у шетњи и када не напишем ниједног ретка. А то је ријетко. Свакодневно, нарочито сада у пензији, ја пишем прије подне као професионални писац. “Бескућник” тражи своју форму, структуру која ће најбоље одговарати растреситости садржаја. Осим тога, временски оквири говоре ми да не могу да станем у 1946. години, као што сам намјеравао, али од тога не одустајем. Истовремено, неке друге теме траже да им се више посветим. Ту је један кратки роман о Наполеоновом мосту у Костајници. Андрићевска тема, опет, рекли би критичари, али борхесовски ниједна тема није власништво одређеног писца, све су теме свачије. На нама је само да их обликујемо на нов начин. Андрићева ћуприја у вријеме свога настанка није спајала царства, док је ова у Костајници, 1810. године, у вријеме Провинције Илирија заиста спајала два царства, отоманско и француско. Као дјечак с Уне ја сам некако дужан завичају, тако да ћу можда овај роман завршити прије “Бескућника”.

Годинама сте угледни и истакнути културни радник. Какво је ваше виђење културе у РС (нарочито у погледу књижевности)?

Култура у БиХ никада није достигла онај ниво који је имала у сусједним крајевима, нарочито у Хрватској и Србији, што је логично, ако се има у виду да се она тек 1878. године полако извлачи из цивилизацијске изолације. Још када је аустријска администрација отишла, пад се показао драматичним. Умјесто да се развијају институције, овдашње, сви су нагрнули у Београд видећи тамо своју прилику. Овдје је остајао само онај који није могао да оде. До данас ништа се није промијенило. То заостајање данас је трагично. Водећи људи политике не виде ни да заостајемо, ни зашто заостајемо, ни како би то требало побољшавати. Именовали смо неке институције републичким, али им нисмо дали статус у буџетском смислу какав имају сличне институције у околини. Већ годинама ни град Бања Лука ни Влада РС не издвајају средства за обнову фондова библиотека, него новце усмјеравају према манифестацијама од ефемерног значаја. То је противно одредбама UNESCA које налажу држави и локалној заједници да развија и одржава библиотеке.Држава је мецена онога што нема везе са РС и народом који живи у РС. Апсолутно се не слуша глас људи који се годинама баве културом у РС, него су савјетодавци у Београду. Више је Влада РС уложила у културу Србије, него обрнуто. Најсавременији писци за ситуацију у РС су Руси Иљиф и Петров, а кључни менаџер њихова лоповчина Остап Бендер, са девизом – моје идеје ваш бензин. То је данас културни парадокс коме нема равна. При томе су неке наше републичке институције, захваљујући добрим менаџерима, постале равноправне околини. Озбиљна расправа на Сенату РС указала је на све ове парадоксе који воде у ћорсокак, али њен садржај никада нигдје није публикован, иако је и то био закључак рада. Дакле, ово што говорим је становиште готово свих сенатора, није само моје. Град је посебна прича. Својим биједним издвајањем за културу, процентуално, на дну је листе градова региона. Шта финансира и којим средствима? Погледајмо шта и коликим средствима финансирају Србија и Хрватска. Погледајмо које су институције у тим градовима главни носиоци културних дешавања у њима. Иако су они сами незадовољни издвајањем за културу, за нас је то недостижно.

БИОГРАФИЈА: Ранко Рисојевић је историчар математике, пјесник, прозаиста, публициста, критичар, преводилац. рођен је 8.8.1943. године, у селу Календери, општина Костајница (бивша Босанска Костајница), дипломирао је математику са физиком на Природно-математичком факултету у Сарајеву. Десетак година радио као средњошколски професор математике, а потом у бањалучком издавачком предузећу "Глас", гдје као први стално запослени уредник издавачке дјелатности покреће више едиција. Уређивао је едиције "Универзитетска библиотека" и "Освјетљења". Истовремено је био у уредништву часописа "Путеви", прво као члан редакције а потом, у два мандата, као уредник. Био је на функцијама директора Галерије ликовних умјетности РС и Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске.

Шта је с Бањалуком? Некада смо о томе водили отворене разговоре, данас нема трибине на којој је то могуће. О томе се не воде озбиљни разговори између компетентних на државној телевизији, онако како се чини када је ријеч о политици. А ово су теме на одређен начин важније од те политике која је инвалидна у сваком погледу. По томе, авај, ми смо испод било које демократске заједнице у окружењу, укључујући и Сарајево. Човјек који жели боље доживљава се као удар на владајућу политику. Сви они који су вукли напријед, у музици Милорад Буцо Кењаловић, на примјер, склоњени су. Дани Владе Милошевића су манифестација која је убила Владу Милошевића и он је данас заиста за Бањалуку мртав. За то су криви насљедници декана, који је основао те дане, али је некоме због нечега засметао. На посљедњој изложби доајена бањалучког сликарства Љубе Гајића није било његових колега. Књижевност је на дну љествице било каквог интересовања. Издвајања за ту област су попут костију које се бацају псима на богатим трпезама да би се они џапали. Онда о томе пишу новине, као о топ вијестима. Биједно! Зашто се не погледа колико и на који начин издваја Словенија? Зашто власт не може да учи од окружења, то не могу да схватим? Ако ја у скоро седамдесетим годинама свакодневно учим, по начелу лајфлонг лернинг зашто то не ради администрација. Нема ништа погубније од неписмене администарације.

Други дио интервјуа са Ранком Рисојевићем можете прочитати у суботу 25. фебруара.

(Фротнал)