Није 2011. била тешка, каква ће бити ова пред нама. Криза предуго траје. Најопрезнији привредници губе битку са неликвидношћу. Смањење инвестиција, одлучни потези и кресање трошкова су већ најбољи међу њима предузели прије неколико година. На располагању им је остала још само оно најтеже: ригорозно смањење запослених и продаја дијелова предузећа.

Мали и уз то слабе економије попут наше, заиста су као орахове љуске у узбурканом мору. И највећи оптимисти изгубили су наду у опоравак, када је половином јануара агенција Стандард и Пурс смањила кредитне рејтинге девет од 17 чланица еврозоне. Смањење рејтинга и назнаке рецесије у еврозони тешко је игнорисати.

Без обзира хоће ли рецесија у Европи бити плитка или дубља, наши привредници ће је осјетити. Извоз је излаз, али то је рјешење које примјењују и у свим осталим државама. То значи да ће наши извозвници на тржиштима Италије, Аустрије и Њемачке још теже конкурисати, а истовремно наши, домаћи произвођачи биће суочени са још већим притиском увозне робе и услуга.

Једина ствар у 2012. години представља трачак свјетла – најављена градња аутопута Бањалука – Добој. Влада је на вријеме одлучила да крене и у преговоре са ЕБРД и ЕИБ. Аранжман са овим банкама има цијену, већу од оне у каматним стопама. Расписивање међународног тендера довешће иностране грађевинске компаније које ће узети дио колача тако потребног нашој грађевинској оперативи. С друге стране, добићемо квалитет и брзину, што се може примјетити и на другој дионици аутопута Гламочани – Градишка. Први и јединствн примјер у РС да се нешто може урадити без иједног анекса. И уз то квалитетно. Наравно, разлог је само што су европске банке и овдје били финансијери и контролори утрошка новца.

Рачуни увијек стигну на наплату. Држава је затварала очи пред куповином пензија, корумпираним службеницима, тужиоцима, полицајцима и рекетирањем инспектора. Умјесто подстицаја за најбоље привреднике, они су увијек кажњавани кроз већа оптерећења. Сива економија увијек дође главе. Умјесто да раскине уговоре о репрограмима, јер не плаћају рате кредита, Влада купује обвезницете исте Робне куће Боска. Као и многим другим даје повољне државне кредите и окреће главу на другу страну када треба налатити своје обавезе. Одлазак још једног у низу директора ИРБ само је потврда са чиме су суочени у покушају да одрже барем минималне стандарде и минимум савјести. Политички притисак на ИРБ је све већи, а с друге стране ИРБ се пребрзо претвара у обичну државну службу у којој сви бјеже од доношења одлука. Капитал којим располажу не даје им за право да то раде. Превише могућности и новца имају у својим рукама да би се запослени у тако важној институцији понашали као бирократе. Бјеже од одговорности. Вријеме је за озбиљну промјену система ИРБ, али и десетак првих људи у секторима. Оно што се мора урадити је укинути бесполсене директоре фондова. Директори фондова немају никаквих надлежности, банком управља Управа, а директори фондова немају никакав утицај, али зато имају високе плате без икаквих одговорности. Позиција директора су приликом формирања ИРБ биле прихватљив компромис са политичким структурама које су хтјеле задржати своје људе на неким позицијама. Сада више нема потребе за тим. Смјене, нова систематизација радних мјеста и коначно отворен рад може повратити повјерење у ИРБ и вратити јој репутацију коју је имала на почетку када је на њеном челу био Јасминко Јотић.

Биће све теже бити министар у Влади РС. Како је државан каса све тања, захтјеви су све већи. Новац од приватизације је потрошен, степен задужености Републике и њених фондова рапидно расте, крупних пројеката нема, инвестиције никада нису биле ниже, запосленост све мања.

Мало је простора за поправак ситуације, а избори су на крају ове године што значи само једно. Влада ће све учинити да задржи социјални мир. Они који пуне буџет могу бити сретни ако не буду морали издвајати још више. Они што га троше, биће добро ако буду имали и ово што сада добијају.

(текст објављен у ЕуроБлицу - преносимо уз сагласност аутора)