Иако однедавно, један од ријетких активних метал бендова који дјелују у Бањалуци је My Last Suicide. У питању је млада четврочлана екипа која иза себе има свјеж ЕП “Personality Disorder” и јако велике амбиције када говоримо о пробоју на домаћу сцену.

Ко жели поближе да се упозна са њиховим радом и дјелом, у сљедећим редовима може прочитати интервју са Александром Зрнићем Зрном, бубњарем овог састава...

Када и како је настао бенд и које су вам тренутне смјернице?

Бенд My Last Suicide је настао током марта 2009. године у Бањалуци. Све је почело тако што смо се окупили на некој свирци и сасвим случајно почели да дискутујемо о сличним подврстама деатх метал музике, и некако смо сви нашли заједнички језик по питању тзв. старе шведске melodic death. Отприлике тако смо дошли на идеју да саставимо бенд, након чега смо око годину дана разрађивали звук, да би дошли до садашњег резултата. Тренутно, основна смјерница бенда је да се на неки начин првенствено покушамо доказати на домаћој метал сцени, што нам за сад прилично полази за руком, а онда и све остало што иде уз то.

Коју врсту музике My Last Suicide свирају и шта се крије иза текстова?

Бенд My Last Suicide свира melodic death метал, а базирамо се на бендове типа In Flames, At The Gates, Amon Amarth, али наравно тежимо ка томе да то не буде баш толико слично. Мада, данас је тешко направити риф који већ није искориштен. Све у свему, за сада иде како треба, гура се некако... Битно је да се ствара и ради. Што се текстова тиче, углавном се ради о темама везаним за живот и друштвено стање на земљи генерално. Неке од тема тичу се и неких наших драгих колега који, на жалост, због несрећних околности нису више међу живима.

Релативно недавно сте завршили ЕП “Personality Disorder” о чему он говори?

То издање говори о једном психичком стању човјека у мјесту у којем се и не сналази баш најбоље. Тежња ка бољем животу, тежња одвајања од негативног свијета, покушаји човјека који се труди гледати усправно, мада га сви ти спољњи утицаји истовремено упорно обарају и руше.

Колико је тешко наћи публику за ову врсту музике и да ли имате проблема са заказивањем свирки?

Што се публике тиче, увијек ће се лакше наћи публика која ће слушати нешто модернији звук, а данас је такве музике све више и више, тако да old school melodic deat опада полако у том смислу. Опет, с друге стране, постоји публика, наравно. Ту су многобројни пријатељи који дођу да нас подрже, људи који радо дођу кад гостујемо негдје, слушају, дају неке своје савјете, критике и све у свему, много добро пролазимо. Заказивање свирки, посебно сад када је постало хладније, мало је отежано, с обзиром да у граду постоје свега три простора гдје би се могло свирати. Више је неких punk-rock дешавања него метал свирки. Као да полако изумире метал. Углавном, добијамо позиве за свирку, не баш пречесто, али има метал дешавања с времена на вријеме.

Да ли мислиш да ће се ствари промијенити с обзиром да сад имате издање иза себе?

Наравно, мислим да се све мијења снимљеним ЕП-јем, јер тада људи имају шта да чују, знају шта да очекују и онда могу пожељети или не да те виде на неком стејџу у свом граду. То је до публике, али и до организатора. Пуно лакше се долази до наступа на неким већим фестивалима, него у случају кад имаш само демо снимак, па мораш да задовољиш све те неке потребне квалитете. Овако посједујеш потребан материјал за који си се потрудио, урадио си све како треба и онда само треба да чекаш да се неко заинтересује да те погура даље.

Постава бенда:

Драган Голубовић - вокал

Александар Талић - гитара

Горан Марић - гитара

Даниел Кнежевић - бас

Александар Зрнић - бубњеви

Какав је ваш став о метал сцени код нас?

Метал сцена код нас постоји, само што људи који су увијек подржавали метал лагано одустају. Није то више она 2006. или 2007. година када су се метал свирке организовале у некадашњем Music Hall-у, када је било све више и више метал душа. Сада је потпуно супротно, људи полако почињу да се баве неким другим пословима, јер се од музике не живи, барем не код нас. Сви се ухвате нечег другог невезаног за музику и полако се одумире по том питању. Мада, постојећи бендови се боре, а такође је примијетан пораст нових бендова и нових издања. Даље, ту су побједе и учествовања на неким познатијим фестивалима, гитаријадама и слично. Све у свему, има сцене, само нема публике као што је некад било.

Који су вам планови за будућност и шта сљедеће публика треба да очекује од My Last Suicide?

Првенствено радимо на новим пјесмама и у плану нам је снимање full-lenght албум који би садржао десет пјесама, па послије тога слиједи тражење издавача који би нас “погурао” кад су наступи у питању, припеме за неке турнеје и слично… Публика може да очекује мало агресивнију музику у односу на овај ЕП. Радимо истим режимом, само што ће бити израженији и неки елементи које нисмо до сада користили. Надамо се да ће до краја сљедеће године све то бити готово и да ће наш диск бити у нечијој колекцији. И да не заборавим, сви који желе да чују како звучимо, а до сада нису имали прилику, наш ЕП “Personality Disorder”могу бесплатно да преузму на ОВОМ линку.