Представнице невладине организације, познате по сталним захтјевима Влади Србије за проглашавање 11. јула Даном сјећања на геноцид одржале су у сриједу акцију "Пар ципела - један живот", којом су симболично обиљежиле 15 година од геноцида над Муслиманима у Сребреници. Због пријетњи екстремне деснице, акција је одржана уз јаке мјере обезбјеђења.

Поводом 15. година од геноцида у Сребреници Жене у црном покренуле су умјетничко-активистичку иницијативу "Пар ципела - један живот", а намјера је да се од прикупљених ципела направи споменик жртвама Сребренице у Београду.

Акција је одржана у најпознатијој београдској улици Кнез Михајлова, а грађани су ципеле остављали дуж великог транспарента "Одговорност и солидарност - Жене у црном за људска права - Жене у црном против рата".

Поклањање ципела означава прихватање чињенице да се у Сребреници догодио геноцид, као и саосјећања и солидарности са убијенима, каже координаторка Жена у црном Сташа Зајовић. Она истиче да ће група невладиних организација и појединаца затражити од власти у Србији да обезбиједи мјесто у Београду за подизање споменика жртвама геноцида у Сребреници: ,, Ципеле су за мене траг који су оставили људи у Сребреници и тај траг је јако важан у мом животу. Ципеле су симбол живота који је убијен и ми имамо намјеру да иза сваке ципеле оставимо један простор јер ти убијени нису само мртве кости, они су људи чији су снови, жеље, љубави, немири убијени и, такође, ципеле су симбол кретања”, каже Сташа Зајовић из Жена у црном.

Акција је одржана под јаким полицијским обезбјеђењем, јер је једна од најрадикалнијих националистичких организација “Наши”, на досада невиђено циничан начин позвала грађане да дођу на скуп и због, како су навели, економске кризе, узму пар ципела које ће бити изложене на црном флору у центру града.

Инцидената није било, осим што је у близини мјеста на ком су грађани остављали ципеле постављен штанд на ком је неименована организација скупљала потписе за расписивање референдума којим би се поништила Декларација о осуди злочина у Сребреници коју је 31. марта 2010. године усвојила Скупштина Србије.

Антроплошкиња и теоретичарка културе Светлана Слапшак каже да су овакви потези десничарских група очекивани и да је управо због тога свака активност упућена процесима суочавања са прошлошћу важна јер у Србији постоји застрашујуће низак ниво јавне и грађанске одговорности према онима који су највише патили. Она каже да се власт може сматрати најодговорнијом за то што оваквих активности нема више и што овакве акције не дјелују снажније:,, Њихова улога може да се опише само рјечју – непроцењиво важна! Али, са друге стране имате, управо, ту ситуацију да држава њих испоставља као таоце да би добила популистичку већину и у томе је главни проблем“, каже Слапшак.

Социјални психолог Драган Попадић каже да упркос пријетњама, друштво у Србији нема више ону “страст” за порицањем свега што се десило у прошлости, али да је у исто вријеме и политички промискитетније у односу на оно шта се заступањем таквих идеја може добити или изгубити:„ Без обзира колико таква подсјећања имају ефекта, мање него што ми желимо или намјеравамо, она неког ефекта имају! Мада, ја вјерујем, да и они који су равнодушни према томе касније ће пожељети да се и они прогласе саучесницима таквог обиљежавања“, каже он.

Подсјетимо, сличну акцију поводом 15. годишњице геноцида у Сребреници, покренута је и у Берлину кроз пројекат „Стуб срама“. Предвиђено је да се у Поточарима направи конструкција слова „У“ и „Н“ у висини од осам метара, од 16.744 ципеле као симбол за 8.372 жртве.

Жене у шареним хаљинама

Дужином читаве траке на којој је била постављена обућа жртава рата, стајало је неколико жена које су се преко мегафона обраћале српском народу, читајући писма преживјелих, успут говорећи против српског народа и да се ухапси Ратко Младић. Само је неколико Срба стјало около и то посматрало, тихо гунђајући како им смета та бука и желе да се поворка смакне са улице. Једина особа која је носила у себи мудри патриотизам је цурица која се около шетала и продавала мајце са српском заставом.

Дошла сам тамо с намјером да снимим и фотографишем догађај. Наспрам мене је укипљено стајао један чича са укрштеним кажипрстима, оставши у том положају све док ''жена у црном'' није завршила своје обраћање Србима преко мегафона. У једном тренутку пришла ми је једна старија жена у шареној хаљини и питала ме хоћу ли снимити онај ''плус''. Ја сам се окренула према њој и упитала је:,, Опростите госпођо, да ли сте ви то управо крст назвали ''плус'' у сред Кнез Михајлове? Она је само одговорила – Да, јесам.  У чему је проблем? Њена пријатељица ми је добацила како ја тврдим да у Београду не смије нико да живи осим православаца, што ја наравно, нигдје нисам споменула. Напоменула ме је како ја не знам с ким причам, затим дозвала полицајце и тражила да ме смакну јер их наводно провоцирам. Ја сам отишла јер заиста нема вајде да се борим с вјетрењачама, а баке у шареном су ме подругљиво испратиле погледом.

Нисам ни сумњала да су дио организације. Исфрустриране НВО плаћенице, које су се очито добро забављале у склопу свог ''умјетничког пројекта''.

Зашто се наше ''мајке'' не поредају по улицама Америке и не закукају о рату? Не, то се никада неће десити. Да не причам о Загребу или Сарајеву...

Код нас још реагују само екстремно десничарске организације, чије постојање губи смисао у присуству многобројних полицајаца. Ни суптилне методе не помажу, јер такве и не постоје. Увијек смо они у којима превлада осјећај кривице за туђу несрећу, заборавивши на своје, много веће проблеме.

Немам ништа против да се у Београду граде џамије, али ни они немају ништа против да Београд буде друго Сарајево. Биће да њихове ''суптилне'' освајачке методе боље функционишу: побјеђује онај ко јаче кука и запомаже, без обзира на број жртава.