Упркос на сав глас прокламованој посвећености „разноликости“ и културном „лонцу за топљење“, америчка публика ријетко има прилику да види инострана филмска остварења

Пише: Небојша Малић

Читајући вести из света технологије на интернет порталу магазина Wired, видех јуче вест да се појавио лажни трејлер за „живу“ верзију прошлогодишњег анимираног филма Алексе Гајића, Technotise: Edit i Ja. Аутор лажњака је Џерон Питс, видеограф из Тексаса познат по прошлогодишњем трејлеру за филм о суперхероју „Зеленом фењеру“ (Green Lantern).

Али, док је „Зелени фењер“ био Питсов аматерски пројект, рекламни лажњак за Technotise је урађен по наруџби Скота Гласголда, власника - како наводи Wired - права на амерички римејк српског филма.

Састављен од снимака из разних научнофантастичних филмова, са Милом Јововић у улози Едит, трејлер је привукао пажњу Лете Калогридис, продуцента прошлогодишњег хита Аватар. Могуће је, дакле, да ће Американци у догледно време да сниме римејк Technotise, по свом укусу.

Добра вест? Нипошто. Не знам какву зараду Гајић и екипа могу да очекују од евентуалног америчког римејка (тј. шта су уговорили са Гласголдом), али могу са поуздањем да тврдим да ће са уметничког становишта резултат бити очајан.

Упркос на сав глас прокламованој посвећености „разноликости“ (diversity) и културном „лонцу за топљење“ (melting pot), америчка публика ретко има прилику да види инострана филмска остварења. Ту и тамо се поткраде понеки кинески еп или француска љубавна прича, погледа се међународни кандидат за Оскара, а постоји и сегмент тржишта за јапанска анимирана остварења, али то је то. Све остало се „адаптира“ и американизује - по правилу, лошије од оригинала.

Ево само неколико примера. Француски филм „Посетиоци“ (Les Visiteurs, 1993) је био пресмешан. Амерички римејк (Just Visiting, 2001) је био потпуна пропаст. Нема везе што су Жан Рено и Кристијан Клавије репризирали своје улоге из оригинала; премештањем догодовштина француског витеза и његовог слуге (који магичном грешком из 12. века путују кроз време у 20. век) из Француске у Чикаго, нешто је „изгубљено у преводу“ .

Бесонов „Такси“ (Taxi, 1998), који је са два наставка један од најуспешнијих француских филмских серијала новијег времена, претворен је у бљутави и „бескрајно идиотски“ амерички филм истог имена 2004. Мада је филм зарадио сасвим пристојне паре, биће да је за то заслужан пре свега шарм главне глумице.

Још један пример је „Несаница“ (Insomnia), норвешки филм из 1997. обрађен и американизован 2002. Џабе су им били и Ал Паћино и Робин Вилијамс. Иако се свидео критици, амерички филм је значајно одступао од оригинала.

По правилу, инострани филмови и серије се прилагођавају америчком тржишту убацивањем стереотипа и клишеа који су небројено пута тестирани на биоскопској публици: лепе жене, симпатични протагонисти, срећан крај. Ако се ради о хумору, онда он мора да буде физичког карактера (за разлику од, рецимо, француског или британског хумора, који више зависи од контекста и игре речима). У европским и азијским филмовима увек има више секса него насиља; у америчким верзијама је та пропорција обрнута. И тако даље.

Свакако да је посматрачу извана јасно да су оваква очекивања америчке публике и сама производ вишедеценијског рада Холивуда. Могу продуценти да се правдају колико год хоће да „нуде оно то публика тражи,“ - публика то тражи јер не зна да има другачије. Баш зато што „преводи“ не остављају места за оригинале...

Није претерано тешко да замислимо како би оптрилике изгледала „На Дрини ћуприја“ у Кустуричиној режији. Али ако би којим случајем Американци одлучили да направе своју верзију филма, будите убеђени да би се ту нашла бар једна „снажна, независна" плавуша, пуцњава (или мачевање), потере на коњима, вероватно нека прича о изгубљеном везировом благу... Другим речима, уместо Андрићеве драме о мосту и људима, најобичнија акциона авантура. Нобеловац? Ма ко га шиша! Публика хоће експлозије!

Можда овакав приступ најбоље објашњава линију коју су почетком деведесетих заузели амерички медији (од Си-ен-ена надаље) о сукобима у Југославији, а које се грчевито држе и данас. За њих је то црно-бела прича о геноцидним агресорским злочинцима (тј. Србима) и њиховим невиним, племенитим жртвама (Хрватима,„Бошњацима“ и „Косоварима“), и ту нема и не може било шта да се дода. Све мора да се уклопи у шаблон; оно што одудара се или игнорише или искривљује.

Постоји чак и цели поджанр у филму и телевизији који ратове на Балкану користи као позорницу за холивудске акционе драме. Писао сам о примерима тог поджанра још давне 2002, у тексту „Слике вредне 1000 лажи", али му нисам дао име. Тај пропуст је недавно исправила група филмских критичара, која је том феномену посветила нови блог, Chetnixploitation.

Најновији пример који наводе је немачки филм „Der Sturm“. Преведен на енглески као „Storm“ (Олуја), филм се бави јадном тужитељком Хашког трибунала која покушава да осуди српског злочинца (зар има других?) за масовна силовања у БиХ, али је у томе спречавају покварене хашке судије и зли србонационалисти. Дакле, иако је реч о немачком остварењу, сви његови елементи су чисти Холивуд.

Све би то било смешно и жалосно да није до крајности злонамерно. Наиме, овај фиктивни сценарио, за који немачки режисер Ханс-Кристијан Шмид тврди да је инспирисан стварним догађајима у Хагу, апсолутно не одговара нити једном суђењу српским оптуженицима - али се итекако поклапа са елементима суђења Насеру Орићу или Рамушу Харадинају.

Само, сумњам да би Шмид могао да сними такав филм, чак и да је хтео (а није). Просто речено, од правила нема нема одступања: у балканским ратовима, кривци и злочинци су само, увек и једино Срби. А да све буде још одвратније, филм има исти наслов као и највећа операција етничког чишћења из балканских ратова, у којој је 1995. уништена РСК. Тако су Срби по други пут постали жртве „Олује“.

Зато ми се све нешто чини да када холивудски агенти, продуценти, сценаристи и скрипт-доктори заврше са адаптацијом Гајићевог анимираног филма, од Едит Стефановић и њених авантура у Београду 2074. неће много остати. И то ће бити мање-више типична демонстрација како се Америка односи према култури из иностранства.

За то време ће амерички филмски критичари наставити да кукају како випе нигде нема нових, свежих идеја. Има, само они то не знају, нити могу да знају - управо захваљујући холивудским „преводима“.