Каква је тренутна медијска ситуација у Србији, и шта привлачи пажњу медија најбоље се види на основу случaја керуше Миле.

Пише: Небојша Вукановић

За сада непозната лица псу у Београду одсјекла су све четири ноге, што је грозан чин, али хистерија која се дигла око овога, запањила је све трезвене људе. Медији су одмах почели вишедневну медијску кампању да се помогне керуши, а телевизија Б92 чак је основала и Фонд за помоћ овом јадном псу. На свим телевизијама данима се у ударним терминима емитују прилози о судбини керуше Миле, а наредних дана главна тема београдских медија је убијен пас у Београду.

Јавност је опет згрожена насилничким понашањем особе која је у београдском предграђу убила ротвајлера. Србија с коначно око нечега ујединила, а грађани су масовно показали хуманост и нудили помоћ.

Пси су ипак најважнији

Насилништво према псима и другим животињама је за сваку осуду, психопате које раде такве ствари треба казнити, али се треба и поставити питање да ли је насиље над псима, један од највећих проблема у Србији? Да ли се томе заиста треба посветити толика пажња? Зашто јавност и медији нису били оволико згрожени када је, не тако давно, у парку код храма Светог Саве на Врачару, у самом срцу Београда, пронађен спаљен и искомадан леш?

Како је то да је у земљи која за само неколико година повећава инострани дуг за више десетина милијарди долара, у којој расте незапосленост и сиромаштво, у којој се због негативног природног прираштаја рапидно смањује број становника, која се стално распада и смањује; највећи проблем насиље над животињама?

Просто је невјероватно да медији, као један од друштвено најодговорнијих и најважнијих фактора у земљи, тако мало пажње посвећују важним националним питањима од којих зависи судбина једне земље. Не памтим када сам на некој србијанској телевизији видио прилог о некој сиромашној и социјално угроженој породици којој треба помоћи. То им вјероватно није интересантно, или не треба приказати каква је стварно Србија данас и како се у њој живи.

Телеком или кафилерија?

Влада Републике Србије најавила је продају већинског пакета акција у Телекому Србије, али се у јавности није повела озбиљна и стручна анализа једног таквог пројекта и оправданости продаје државних реусрса.

Турски министар вањских послова недавно је боравио у посјети Новом Пазару гдје је успјешно ријешио вишегодишњи сукоб и отклонио неспоразуме између двојице лидера муслимана у Рашкој, Сулејмана Угљанина и Расима Љајића.

Национална телевизија и други медији сажето су у двадесетак секунди обавјестили јавност о том догађају, а нико се није запитао какав је стварни циљ посјете турског министра вањских послова дијелу Србије насељеном углавном муслиманима. Да ли је то груб начин мијешања у унутрашњу политику једне државе?

Турска је признала Косово?

Предсједник Борис Тадић и министар вањских послова Вук Јеремић бар декларативно су добри другари са турским руководством и колегама, али ако њих двојица не виде (или вјероватније неће да виде) могуће опасности од такве посјете, како нико у Србији није посветио бар један тематски прилог или текст таквој посјети?

Нико се не пита зашто турски министар није дошао у Београд и извинио се због признања Косова, и српском руководству образложило своје потезе који нарушавају интегритет Србије. Турска је међу првима признала независност Косова, а поставља се питање да ли је турски министар са својом браћом (са којом се, узгред речено, и не разумије без преводиоца) током разговора о уједињењу муслиманских политичара разговарао и подршци да се и Рашка као Косово наоружа, па онда осамостали? Умјесто да државни органи бар оштро осуде дрско мијешање у унутрашње ствари, посјета је прошла благонакло и непримјетно, баш како то Турцима одговара.

Треба се поставити питање шта би се догодило да Вук Јеремић и предсједник Тадић отпутују ненајављено у Вуковар (ако и тамо није ситуација као у Книну) како би помирили српске политичаре? Сви знамо како би здушно, гласно и оштро реаговали хрватски новинари и политичари.

Ипак, требало видити каква би била реакција европских политичара и јавности, и колике би уши биле српским државницима када би им само пало на памет да направе нешто слично! (Посјета Вука Јеремића скупу у Бијелом Пољу наишла је на оштре реакције црногорских медија и политичара, иако је он тамо присуствовао само као гост једној културној манифестацији).

Премијер Вовјодине – премијер Санџака?

Предсједник Извршног вијећа Војводине, Бојан Пајтић, одмах након изгласавања новог Статута Војводине је започео живу дипломатску активност и однедавно се представља као „предсједник Владе Војводине“. Војвођански премијер пред камерама се хвали како је почела реконструкција школа и болница захваљујући „изворним“ приходима и јачању надлежности и покрајинске касе.

На међународном скупу у Бечу Пајтић је имао запажен говор, а Војводина је на том скупу упадљиво приказана другом бојом одвојена од остатка остатакла Србије. Ни то у јавности није привукло пажњу.

Србија је усвојила Декларацију о страдању муслимана у Сребреници, а након састанка са предсједником Тадићем амерички дипломара Стајнберг изразио је задовољство подршком коју је „међународна заједница“ добила за рјешавање питања у Босни и Херцеговини. Нико у српским медијима није покушао да сазна шта су се то договорили Стајнберг и Тадић, и да ли је усвајање Декларације нарушило „специјалне везе“ и односе Републике Српске са Србијом.

И најновији концепт децентрализације и регионализације Србије, у којој су се општине са муслиманском већином сасвим случајно нашле у једној територијалној јединици, прошао је готово незапажено. То је изгледа још само један у низу проевропским потеза, а шта ће од садашње крње Србије и када стићи у обећану земљу Европску Унију - остаје да се види.

Прво је отишло Косово, потом Црна Гора, преко Дрине сабља нам је увијек над главом... Можда и сви остаци Србије нестану, а да грађани загледани у Великог брата, Фарму, Луду кућу, Малу сестру и друге популарне образовне емисије, то и не примјете.

Керуша Мила, уз дужно поштовање свим другим псима, ипак је најбитнија.