''Сиромаштво није социјализам. Бити богат – то је пут ка величини '', говорио је Денг Сјаопинг. Ако је био у праву, онда је Кина чврсто закорачила на тај пут пише у анализи лондонског ''Тајмса''.

Њена економија расте толиком брзином и сигурном динамиком да инвестициона банка Голдман Сакс чак предвиђа да би до 2027. године Кина требало да претекне САД по националном дохотку.

Ако је пут ка величини спољнополитичка моћ, онда је Кина ту моћ и превазишла. Данас је она један од водећих играча на међународној арени. Без њеног учешћа није могуће ријешити ни један од глобалних проблема. Ми нисмо на прагу епохе у којој ће Кина бити једна од суперсила, ми већ живимо у тој епохи.

Садашњу моћ Кини донијеле су економске реформе. Оне су земљу ишчупале из сиромаштва које, како се испоставило, није било социјализам. Те реформе су повећале продуктивност пољопривреде, приходе становништва, омогућиле су радној снази да мигрира у градове и допринеле убрзаној индустријализтацији. Прошле године Кина се претворила у највеће тржиште аутомобила на свијету претекавши САД. Истовремено, она је претекла и Њемачку по извозу и постала највећа земља извозник на свијету.

Сурова азијска монетарна криза 1997-1998. године - када су шпекуланти срушили низ регионалних валута - Кину практично није ни дотакла. Али је њено руководство ипак одлучило да земља мора имати резерве стране валуте за случај сличних криза у будућности.

Фактички, потрошачи у САД су били у могућности да живе захваљујући томе што им је Кина посуђивала паре

И тако је Кина акумулирала огромне резерве. Релативна неразвијеност банкарског система и тржишта капитала довела је до тога да су се та средства почела усмјеравати у супротном правцу, у западни финансијски систем. У првом реду кинески финансијери су их улагали у америчке државне облигације. Фактички, потрошачи у САД су били у могућности да живе захваљујући томе што им је Кина посуђивала паре.

На тај начин западна финансијска криза 2008-2009. године није поставила Кину на прво мјесто, већ је само апострофирала позицију коју је земља ионако заузимала у свјетској економији. На лондонском самиту Г-20, посвећеном колапсу банака, Кина је била један од кључних учесника. Министар иностраних послова Британије Дејвид Милибанд се чак нашалио да је “у 1989. години капитализам спасао Кину, а 2009. године Кина је спасла капитализам”.

Ако се лондонски самит може сматрати првим кандидатом за улогу тренутка у коме се Кина по први пут појавила на политичкој сцени у својству суперсиле, онда је други кандидат за ту улогу постала копенхагеншка конференција о промјени климе. Ако говоримо о промјени климе, у том питању њени су се резултати показали као веома сумњиви и магловити, али зато она има други резултат, несумњив и јасан: Кина је сада један од главних свјетских играча. Могуће је да ће се убудуће главним догађајем конференције сматрати управо то.

Аутократски карактер кинеског режима такође доприноси расту економске моћи. Парама из кинеског сувереног фонда благостања финансирају се инфраструктурни и енергетски пројекти у Латинској Америци и Африци. Сем тога, у Авганистану Кина реализује највећи страни инвестициони пројекат у тој земљи – разраду Ајнакског налазишта бакра.

Кина већ на свој начин активно користи свој нови утицај. Није јасно једино интересују ли је за западну дипломатију проблематична питања – тероризам у Јемену и Авганистану, израелско-палестински конфликт или ирански нуклеарни програм.