"На хрватски слоган "Тако лепа, тако близу", у игру су се убацили Словенци. Сем што су због граничног спора објавили бојкот љетовања на (сада већ мрској) хрватској обали; одлучили су и да Хрватима помрсе конце и у туристичкој сламци спаса."

Пише: Марко Шикуљак

Пред почетак туристичке сезоне Хрватска се суочила са проблемом тзв. глобалне економске кризе. Свеприсутна криза и огроман вањски дуг који ова земља посједује, уколико се не жели доживјети колапс привреде, наметнуле су туризам као сламку спаса.

Сезона ове године мора "родити" барем као и прошла, иначе најуспјешнија у историји, са посјетом од 11 милиона туриста и преко 57 милиона ноћења, уз остварени приход од седам милијарди евра.

Али криза је условила пад долазака из иностранства, тако да је у мају регистровано 9 одсто мање гостију него у истом периоду лани, а и број резервација није ни близу досадашњим.

Тако је одлучено да се појача рекламна кампања, за шта је издвојено 28 милиoна евра. Трипут више него прошле године!

Како оних најпожељнијих (богатијих) гостију из иностранства нема, Хрвати су се одлучили за један државно-идеолошки преседан у својој независној историји. Окренули су се онима који су непожељни и као грађани: Србима. Поготово онима из Србије.

Словенци су закупили исти број рекламних мјеста, одмах уз хрватске, на којима позивају грађане Србије на свој дио Јадрана, уз слоган јасно адресиране увреде "Најближе европско море"

Најоргиналнија идеја коју је Хрватска туристичка заједница могла смислити, била је постављање 230 џамбо-плаката и 100 билборда, у Београду, Новом Саду и Суботици, с натписима који позивају на тамошње море.

То је, на срећу компанија који обезбјеђују ову врсту оглашавања, изазвало прави медијски рат, који свој коријен има такође на мору - у Пиранском заливу.

На хрватски слоган "Тако лепа, тако близу", у игру су се убацили Словенци. Сем што су због граничног спора (у којем Хрватска инсистира да њихове територијалне воде не дохваћају до међународних), објавили бојкот љетовања на (сада већ мрској) хрватској обали; одлучили су и да Хрватима помрсе конце у тој туристичкој сламци спаса.

На срећу компанија које изнајмљују билборде, изазван је прави медијски рат, који свој коријен има такође на мору - у Пиранском заливу.

Словенци су закупили исти број рекламних мјеста, одмах уз хрватске, на којима позивају грађане Србије на свој дио Јадрана, уз слоган јасно адресиране увреде "Најближе европско море".

Хрвати су убрзо консолидовали редове, те изашли са новим маркетиншким слоганом: "Кад срце каже лето, каже Јадран"; ударајући уз пригодне ТВ рекламе на носталгичну нит грађанства, особито раширену у Србији, односно њеном главном граду. Идентични слогани су употријебљени и за територију Српске.

На овај хрватски покушај "закопавања ратне сјекире" са Србима, Словенци су позвали на уживање Порторожу, одговарајући слоганом "Пријатељи", а затим и оним који даје мало опипљивију политичку ноту: "Визне олакшице!". У пракси је то изгледало овако: "Најближе европско море уз визне олакшице: Пиран, Порторож и пријатељи".

Да све не би остало на ријечима, односно билбордима, амбасадор Словеније у Београду најавио је за ову туристичку сезону увођење нових визних олакшица за српске туристе, како би најближе "европско море и туристичку понуду Словеније учинили још ближим".

Увијек слаби на све што долази са Запада, макар он био и више него комшијски, у хрватску кампању су се укључили и медији основани од влада нешто западнијих и развијенијих земаља, како се тада говорило, у циљу "рушења режима Слободана Милошевића".

Како су ти медији данас у већинском власништву западног капитала, те очуване уређивачке политике која форсира све што долази из Хрватске (а посебно у култури), тешко је било сакрити ту везу и очувати утисак "посредног" помагања кампање.

Кампањи треба додати готово сталне вијести, преношене што из српских, што из хрватских медија, махом на тему "Враћају ли се Срби у Хрватску" (не у своје порушене куће, већ на море) и слична ударања у жице већ одавно первертиране југоносталгије.

Тако је од почетка године, у секцији путовања, на интернет-порталу једне од оваквих медијских кућа, постављено 25 репортажа о Хрватској и њеним атракцијама, рачунајући и онај о томе како Хрвати од Вуковара, "рањеног града хероја", праве атракцију за странце.

Уз то треба додати готово сталне вијести, преношене што из српских, што из хрватских медија, махом на тему "Враћају ли се Срби у Хрватску" (не у своје порушене куће, већ на море) и слична ударања у жице већ одавно первертиране југоносталгије.

Посебно су знаковити текстови, пренесени из хрватких медија. Један од њих тако објашњава, како се и у самој Хрватској становништво покушава одговорити од све популарније Турске и Туниса, кампањом "Тако лијепа, тако наша".

У неким другим текстовима, такође из Хрватске, налазимо мало различитије ставове од оних, који су форсирани од стране медијских кућа из Србије, а које контролише Запад.

У њима и сами Хрвати иронично гледају на лицемјерне потезе њихове туристичке организације, којој су одједном и Срби постали пожељни; правећи паралелу која се да свести у реченицу: Како то може бити добро да обични Срби дођу и потроше паре, а није у реду да у Загреб дође Брена и напуни Арену?

У причу се укључио и хрватски студентски часопис Зарез, са својом верзијом кампање: „Кад срце каже љето... каже Калемегдан", „Кад срце каже љето... каже Шумадија", „Кад срце каже љето... каже Врњачка Бања". Што је ваљда духовит приступ проблему, од стране млађе генерације којој је образовни систем од малена настојао наметнути другачији календар, по којем Срби у Хрватској нису добродошли ни љети, ни зими. Ни као туристи, а још мање као посједници личне карте.

Наиме, југоносталгично расположење у Србији је довољно високог степена, да се са поносом препричава да је неко отишао у Хрватску и "лепо се провео". То је најчешћи вид лично-националне психотерапије, којом грађани Београда или Новог Сада (темељно неупућени у ратна дешавања у Хрватској и БиХ) одговарају на кампање већ поменутих медија, који инсистирају на "суочавању са злочинима почињеним у име Србије и Срба".

И сами Хрвати иронично гледају на лицемјерне потезе њихове туристичке организације, правећи паралелу која се да свести у реченицу: Како може бити добро да Срби дођу и потроше паре, а није у реду да у Загреб дође Брена и напуни Арену?

Са те тачке гледишта, овај атак на туристичко опредјељење Срба у Србији, требало би да падне на више него плодно то. Но, у читавој тој кампањи, која је нерадо и у нужди посегнула за циљном групом, која је Хрватској пунила буџет у доба СФРЈ, постоји једна озбиљна препрека: егзактна географска удаљеност.

Још у вријеме "бивше Југославије", туристима из Београда је било једнако удаљена и Црна Гора, и Хрватска, па може се рећи и Грчка. У том свјетлу, они су се углавном опредјељивали за Хрватску због непреласка границе, кориштења домаће валуте, и далеко боље, садржајније и љубазније туристичке понуде; од оне која се у то доба могла добити у Црној Гори.

Ђукановић је то, дакако, добрано наплатио у периоду рата и санкција; да би политичке потезе свог руководства, туристички радници морали ублажавати кампањама, са слоганима неодољиво налик горепоменутима. Тако је црногорски туризам вапио кроз максиму "Лето међу пријатељима", али никако притиснут великом количином Његошевског и међусрпског братства, него џиновским туристичким искораком Турске и сјеверноафричких земаља.

Сада, када грађане из Србије и РС хрватска гранична полиција изводи из аутобуса као стоку, да у колони по један предају своје путне документе на шалтеру, Хрватска више нема ону логичку примамљивост исте валуте и економског простора, коју је имала у Титово доба.

Но, да у Србији ипак нису сви насјели на ово, тржишним приликама повампирено "братство и јединство", уочава се из коментара на медију, који смо већ поменули у контексту избацивања 25 хвалоспјевних репортажа о Хрватској.

Барем на интернет форумима, чини се да Срби из Србије (намјерно смо се уздржавали од кориштења термина Србијанци) неће лако одустати од својих омиљених дестинација, Грчке и Турске

Примјетно је мањи број коментара у стилу "Ја сам/ћу поново ишао/ићи у Макарску, Пореч, Сплит..." "Време је да се заборави прошлост...", "Био сам и ништа ми се није десило..." (?); какви су били омиљени претходних година (када се ипак много више бирала Истра, него Шибеник или Цавтат...); те барем три пута више оних у стилу "Нека хвала, Грчка је лепша, Турска јефтинија", "Нек пропадну, сад им и ми ваљамо", "А палили су српску заставу у Задру прошле године на првенству у рукомету...".

По интернет форумима се чини да Срби из Србије (намјерно смо се уздржавали од кориштења термина Србијанци) неће лако одустати од својих омиљених дестинација, Грчке и Турске; јефтине Бугарску или егзотичног Египта, зарад некад братског мора, на коме је још увијек недопустиво широко раширен фолклор паљења српских застава на међународним скуповима, лупања вјетробрана на колима са београдским регистрацијама, те држања неугодних предавања у продавницама и кафанама, када медијски издресирано особље детектује екавски изговор.

Необећавајући скор Хрватске туристичке индустрије из правца Србије, потврђују и записнички столови туристичких агенција, које говоре да су Турска и Грчка готово распродате, док дестинације са хрватских билборда не књиже ни приближан успјех.

Ипак, тешко да би ико могао рећи да га је у Хрватску привукла јефтиноћа и гостопримство

Грађани РС са плићим џепом, такође географском логиком удаљености, биће свједно мотивисани да иду на двјестотињак километара јужније море. Они су заштићени нагласком који је много теже локализовати, те далеко развијенијом свијешћу односно представом шта је хрватска пропаганда направила од својих грађана, па самим тим и наилазе на далеко мање проблема од екавских сународника.

Ипак, тешко да би ико од њих могао рећи да га је у Хрватску привукла јефтиноћа и гостопримство.

Док се не деси нека научнофантастична могућност, да комад обале од Игала до Превлаке, који је Ђуро Пуцар Стари нелегално укњижио на Црну Гору; те који је формално-правно иста дужна Социјалистичкој Републици БиХ (читај општини Требиње) - припадне Српској; све су прилилике да Срби нигдје неће моћи умакати ноге у Јадран, са осјећајем да су "на домаћем терену".

Да ли ће се Хрватској 28 милиона евра уложених у рекламу исплатити, показаће засигурно тек крај туристичке сезоне.