Они који уграђују микрочип испод коже кажу да то чине у циљу олакшавања свакодневнице: купују без да морају да носе новчаник са собом, возе се градским превозом без папирне карте или оне на телефону, а при руци су им, у буквалном смислу те речи, и здравствена књижица и картон.

Довољно је да им се очита рука. Ради се о НФЦ микрочиповима кратког домета и максимална дистанца од читача мора бити око четири центриметра.

О томе зашто се одлучио на уградњу микрочипова под кожу и шта је све у стању са њима да учини, испричао нам је тридесетпетогодишњи Матија Кофети из Бреше који је запослен у компанији која се бави информатичком сигурношћу и који себе, као и много други попут њега, назива биохакером.

„Тренутно имам пет микрочипова. Први који сам уградио 2019. користим за отварање врата, то је (ен еф си Ерфид) и он је као нека врста усб-а пошто могу да га програмирам, могу да га користим за размену контаката. Он је једна врста пасворда, а имам их два. Један је магнет који привлачи шрафове или спајалице, други је лед, ако му приближим извор струје, он се осветли. Последњи који сам уградио и који највише користим је једна врста кредитне картице коју користим не бих ли платио, довољно је да приближим руку“, истакао је Матија.

Истиче да чип функционише као усб, на који се стављају подаци, а потребно је имати само мобуилни телефон или апликацију на њему која може да чита нфц.

„Могу, на пример, да затражим да ми стави линк на мој линкдин профил. Ја га често користим тако што приближим телефон и он ми отвори мој виртуални сеф где имам све моје пасворде, кредитне картице“, рекао је Матија Кофети.

Матија каже да су му најзанимљивије реакције када треба да плати на каси, јер га често гледају као да жели да их превари или су потпуно изненађени тиме да је могуће платити на овај начин, те сваки пут мора да објашњава о чему се ради.

Понекад да би све то избегао, користи једноставно телефон. Ови микрочипови се могу купити слободно преко неколико америчких сајтова и преко једног европског препродавца и коштају између 80 и 100 евра или 200 евра онај за плаћање, а Матија каже да их углавном, потпуно безболно угађују у радњама за тетоважу или пирсинг. Но на питање колико су ови микрочипови сигурни и да ли је страх грађана око тога да ће на овај начин бити праћени те изгубити слободу оправдан, Матија каже:

„Тема слободе и приватности података је јако важна. Уградња микрочипова је мој лични избор и ја путем техничких података знам тачно шта се унутра налази и шта инсталирам и ја сам бирам које ћу податке ставити на њих. Они немају ниједну компоненту путем које можемо бити праћени, нема гпс. Овим путем желим да разуверим све оне који кажу да нас на овај начин прате, да су направљени да би нас контролисали и сл. јер управо страх и незнање рађају теорије завере.

Уградња микрочипа треба да буде избор појединца а не нешто наметнуто. Ја се надам да ће ови микрочипови, осим ових функција које данас имају, омогућити и велики помак у медицини код разних неуролошких болести, да ће моћи да се уграде у мозак баш као што постоје пејсмејкери те ће знатно олакшати неуродегенеративне болести попут паркинсона или алцхајмера“.

Микрочип је мали електронски уређај који може да достигне и величину зрна риже, а постоје две главне врсте: меморијски чипови који чувају информације и логички чипови који их обрађују са намером да изврше одређену функцију. Мали су, имају малу снагу, а велики потенцијал и јефтини су.

Матија је први италијан са највећим бројем микрочипова испод коже, Патрик Паумен из Холандије је човек који поседује њихов највећи број на свету, чак 32. Он је у интервјуу за Би – Би– Си изјаво да не би желео да живи без њих и да не брине о безбедности и приватности. И он и Матија припадају свету биохакинга, термину новијег датума који се користи ради дефинисања једне врсте "репрограмирања" које утиче и на ум и на тело људског бића.

Етимолошки гледано, то је именица настала из споја речи „биологија“ и „хакер“ - што сугерише покушај „хаковања“ нашег биолошког/генетског наслеђа. То није техника, метод или систем већ прогресиван, футуристички начин размишљања који подржавају они који су заљубљеници у трансхуманизам, покрет који тврди да људска бића морају да користе технологију ради развоја наше врсте.

Извор: rts.rs