Od šire i uže familije, preko sunca, boga, slona, miša, pa sve do semena i plemena - psovke su nekad sočne, nekad odvratne, ali neosporno maštovite.

Lingvisti se slažu da je srpski izuzetno bogat psovkama u odnosu na druge slovenske jezike, a stav prema psovanju je u Srbiji dosta relaksiran.

"Osobenost naših psovki zapravo je raznovrsnost, koju ne možemo naći na drugim slovenskim prostorima", kaže Danko Šipka, profesor slovenskih jezika i primenjene lingvistike na Državnom univerzitetu Arizone, za BBC na srpskom.

Prigodna psovka postoji gotovo za svaku priliku - tužnu i srećnu, ali i sve između, kako za živo, tako i za neživo, a u srpskom ih do sad niko nije prebrojao.

Iako mogu da budu smešne i kreativne, psovke su "često apsurdne", primećuje profesor Predrag Krstić sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju i autor knjige "O čemu govorimo kada govorimo o psovanju".

"To su parčići smisla, koji prenose emociju, ali sami po sebi ne znače ništa", dodaje.

Čemu služi psovanje

Psovke igraju čitav dijapazon uloga, uvreda do komplimenta - kontekst je sve.

"Mogu da budu ventil za frustraciju kad nam nešto ne ide ili da uvredimo nekoga", kaže profesor Šipka.

Podseća da p**** ti materina "ima jedno značenje kad ga uputimo šrafu koji neće da se odvrne, drugo kad je uputimo nekome ko nas je uvredio, a treće kada razgovaramo sa dobrim prijateljem".

Psovke ponekad i zbližavaju ljude.

"Kada se koriste kao izrazi prisnosti, polazi se od ideje da ste s nekim toliko bliski da možete sve da mu kažete, dok biste se s nekim drugim kurtoazno razgovarali", primećuje profesor Krstić.

Dodaje da je psovanje neretko i način za oslobađanje od frustracija.

"Savremeni psiholozi kažu da je zdravo psovati, umesto da iznutra kipti bes, ali za mene je bolno što kao da nemaju u vidu opsovanog", primećuje Krstić.

Dodaje da, iako psovke mogu da budu izraz prisnosti, "nije im to osnovna delatnost u jeziku".

(Be)smisao psovki

BBC/Ilustracija Jakov Ponjavić

Većina psovki "nema nikakvog logičkog smisla", kaže Krstić.

"Pitanje otkud ideja da izgovaramo ne samo ružne reči, nego reči uzalud, ima i filozofsku pozadinu", ocenjuje.

Dodaje da ljudi ne razmišljaju o značenju kada psuju.

"Za mene je najfascinantija psovka marš u p**** materinu, zato što je to najgora stvar koju nekome možete poželeti".

Pojašnjava da se time izražava želja da se opsovani nikada nije ni rodio.

"Takoreći je kletva, možda najstrašnija od pamtiveka, i zbog toga me je ova psovka posebno dirnula", kaže profesor.

Kult i magija

Opscene reči su jako stare, a korene vuku iz praindoevropske i praslovenske starine, pojašnjava profesor Šipka.

"Imaju veze sa magijskim ritualima - one su, makar u svom osnovnom poreklu, vrsta vračanja", kaže.

Ruski semiotičar Boris Uspenski smatrao je da je u osnovi psovke mit o svetoj svadbi neba i zemlje, koja vodi oplođenju, navodi se u knjizi "Mitološki aspekt ruske ekspresivne frazeologije" iz 1994. godine.

Akteri psovki su Bog Neba - Gromovnik i Majka Zemlja, a udar groma u zemlju smatran je činom oplođenja.

Proučavajući slovensku etnografiju, Uspenski je utvrdio je psovka kod starih Slovena bila deo raznih obreda - kako svadbi i proslava, tako i rituala vezanih za zemljoradnju, i raznih magijskih radnji za teranje nečistih sila.

Prema ruskim izvorima iz 18. veka, učenje dece psovkama spadalo u sastavni deo vaspitanja, i doživljavalo se kao uvođenje u svet odraslih.

S vremenom, psovke su prestale da budu deo kulta, a postale način izražavanja osećanja u svakodnevnom životu.

Šta psovanje otkriva o kulturi

BBC/Ilustracija Jakov Ponjavić

Psovke pokazuju šta se u kulturi vrednuje, a šta osuđuje, ali otkrivaju i stepen konzervativnosti društva.

Mnogo je psovki u kojima se pominju uža i šira familija, primećuje Krstić.

"A to je zato što otac, majka, sestra i ostali članovi porodice predstavljaju nešto važno, dragoceno, gotovo sveto".

U Srbiji se često psuje bog, a u Španiji neretko i crkveni predmeti, dodaje profesor.

"A to nam govori da religija u ovim društvima igra važnu ulogu", kaže Krstić.

Profesor Šipka ocenjuje da srpske psovke "oslikavaju patrijarhalnu prirodu zajednice".

"Najveću snagu imaju, najviše se osećaju uvredljivim, one psovke koje sadrže majku i sestru, dakle dve uloge koje treba da u patrijarhalnoj kulturi budu zaštićene", dodaje.

Patrijarhat podrazumeva da je žena u podređenom položaju u odnosu na muškarca, a zajedno sa seksizmom predstavlja neke od stubova tradicionalnog društva, kažu sociolozi.

U Srbiji, patrijarhalna orijentacija među mladima je u padu tokom poslednje dve decenije, a između 2003. i 2018. godine, došlo je do njenog "postepenog opadanja", navodi se u istraživanju iz 2019. godine.

Šipka smatra da su srpske psovke "u velikoj su meri seksističke".

"Seksualne preferencije i ponašanje žene sasvim različito tretiraju od istog ponašanja muškarca.

"Dok za promiskuitetnog muškarca postoji svega nekoliko negativno konotiranih određenja, tipa kurvar, za žene ih ima bezbroj - radodajka, ku*va, fa*fulja, laka ženska", navodi Šipka.

Smatra da je korišćenje psovki kod Srba "odraz opšte relaksiranosti društva".

"Nama nije ništa lepše nego kad čujemo da dete opsuje, a postoje i specifične psovke tipa j**** ti miša, koje se koriste u obraćanju deci", navodi.

Regionalne razlike na Balkanu

U različitim delovima Balkana raznoliko se i psuje.

Najmanje psovki čuje se u Sloveniji, kaže profesor Šipka.

"Oni sami kažu da, kad treba da psuju, koriste ili italijanski ili srpskohrvatski", dodaje.

Ima i primera kada psovka postane varijacija na temu.

Šipka primećuje da svuda na Balkanu "može da nas j*** otac", kao u primeru j*** te tvoj ludi ćaća koji te je napravio.

Ali, kako dodaje, samo ponegde, kao u Crnoj Gori, "možemo mi da j***** oca onome kojem psujemo".

"Za razliku od majke, koju možemo da j***** posvuda", kaže profesor Šipka.

Krvavost psovki

Jedna od specifičnosti srpskih psovki je što se u njima često pominje krv, navodi se u istraživanju Marije Mandić i Ljubice Đurić sa Balkanološkog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU).

Kako pojašnjavaju, često se koristi j**** ti krv, koja služi za psovanje članova porodice, odnosno ljudi sa kojima je opsovani u krvnom srodstvu.

"Svetski folklor obiluje motivima savezništva potvrđenog krvlju, od Indije do Evrope.

"Krv predstavlja samu ličnost, i zato bilo koji čin s njom dovodi do duhovnog i krvnog srodstva", navodi se.

Reč krvav može da se uparuje sa čitavim nizom reči - sunce, bog, bogorodica, otac, majka, ali i sa bilo kojom drugom koja se nađe pri ruci.

Međutim, ništa slično gotovo da ne postoji u drugim slovenskim jezicima, navode autorke.

Nema ih ruskom i ukrajinskom, ali ni u češkom, dok je u poljskom preostala samo jedna staromodna psovka - pasja krv, koja se smatra blagom.

Nema ih ni u bugarskom, dok Makedoncima ume da se omakne krv da ti e***, i to "verovatno pod srpskim uticajem", navode autorke.

Izvor: bbc.com