У овом тексту се нећу бавити наводима према којима да је Морача прво позван на разговор у својству свједока, због чланка којег је објавио. Према истим наводима њему је одузет мобилни телефон и постао је осумњичени, па када није открио извор онда је постао осумњичени коме је одузет мобилни телефон. Нећу се бавити ни правом и дужношћу новинара да чува и штити своје изворе (колеге које су много стручније у тој области су већ дале своје коментаре о томе). Овдје ћу се бавити само статусом новинара Мораче, односно могућношћу да он буде осумњичени, односно да он почини дјело које му се ставља на терет.

Члан 337. став 1. КЗРС прописује „Ко неовлаштено открије оно што је сазнао у судском, прекршајном, управном или другом законом прописаном поступку, а што се по закону не може објавити или је одлуком суда или надлежног органа проглашено као тајна, казниће се новчаном казном или казном затвора до једне године“.

Као што видимо, ово кривично дјело чини онај ко открива информације које је сазнао у судском, прекршајном, управном или другом законом прописаном поступку. Као што нам је свима познато, текст због којега је новинар Морача приведен, тицао се мјера које су осумњиченом починиоцу кривичног дјела силовања одређене и наводно чињенично стање. Да напоменем, нигдје није откривен идентитет жртве или осумњиченог, чак су у званичном саопштењу поступајућег суда наведени иницијали жртве, што је новинар Морача изоставио у свом тексту.

Но, за потребе овог осврта битно је да се ради о истрази за кривично дјело силовања. Закон о кривичном поступку Републике Српске прописује како се и када искључује јавност на претресима (чланови 251. и 252.), те за ток истраге није посебно прописано када, у ком обиму и како се обавјештава јавност о истрази, односно није посебно наведена забрана објављивања информација (дакле нису информације које се „по закону не могу објавити“). Али, за потребе овог текста, претпоставићемо да је јавност била искључена, односно да су учесници у поступку упозорени да морају као тајну чувати све што сазнају у поступку.

Вратимо се одредби, која прописује кривично дјело, а према којој то дјело чини онај ко неовлаштено открије оно што је сазнао у судском поступку. Овдје је јако битно схватити да је законодавац ограничио круг потенцијалних учинилаца на учеснике у поступку, јер сазнати нешто у поступку може само онај ко је учесник у поступку. Погледамо ли Коментар кривичних/казнених закона у БиХ видјећемо да, иако нешто шире постављена одредба у КЗ БиХ (гдје је прописано да ово дјело чини онај ко открије другом чињеницу у чији је посјед дошао из истражног, судског, управног или прекршајног поступка), ипак круг лица је ограничен на ,,особе које изравно учествују у поступку“, али је могуће и да се односи и на особе које „назоче одређеним радњама у поступку (судски приправници, научни радници и сл.)“. Према томе, чак и у овој шире постављеној одредби, починилац дјела може бити само особа која је неовлаштено открила нешто што је сазнала непосредно у поступку.

Шта је у поступку био новинар Морача? Ништа. Није чак био ни присутан ни у једној радњи. Ништа из поступка му није непосредно познато. Из овога је јасно да би евентуално само његов „извор“ (лице које му је саопштило ове информације) могло да почини ово дјело, али никако новинар који то објави.

Сада треба да се позабавимо радњом извршења овог  кривичног дјела. У питању је неовлаштено откривање информација из поступка. Радња извршења је било који вид саопштавања другом лицу информација које су сазнате у неком од поступака у којима је јавност искључена. Претпоставимо ли да је „извор“ новинара Мораче био учесник у поступку или је био на други начин присутан приликом одређених радњи у поступку, самим саопштавањем информација из поступка било коме, учињено је ово кривично дјело. Да још поједноставим, дјело би било учињено и да новинар Морача није објавио текст. Објављивање текста од стране новинара Мораче у погледу радње извршења овог дјела је потпуно небитно. Јер да је објављивање информације коју чује од „извора“ једнако ккривично дјело, онда би кривично дјело било и дијељење тог текста. Дакле, ако дјело може учинити новинар који није учесник у поступку и није му био присутан, већ пише по туђем чувењу, онда учинилац може бити и било ко од нас који је те информације даље прослиједио. Ланац је онда бесконачан. Из овога је јасно зашто је законодавац морао да ограничи круг лица на које се ово односи.

Но овдје имамо још двије непознате које ваља размотрити у контексту тога да ли кривично дјело уопште постоји и да ли је „извор“ потенцијално починио кривично дјело.

(1) У ситуацији када не знамо ко је „извор“, постоји могућност да је то лице које је информације сазнало заиста од лица које је учествовало у поступку, али сâмо није учествовало у поступку, па нема ни обавезу чувања тајне. Тада би лице од кога је „извор“ сазнао информацију потенцијално чинило кривично дјело, али не и сам „извор“. Овај низ можемо да проширимо као у глувим телефонима, али је јасно да „извор“ не мора бити починилац дјела.

(2) Могућа је ситуација да је „извор“ неко од судионика догађаја, ко није, или није још, укључен у поступак. У том случају ове информације уопште нису сазнате у поступку и због тога нити не постоји ово кривично дјело. То је, рецимо, случај када свједок догађаја исприча новинарима шта је видио, то може бити потенцијални свједок у поступку, али информације које саопштава нису резултат поступка. То могу бити и лица која су за информације чула од свједока или актера догађаја, дакле опет независно од самог поступка. У овим ситуацијама уопште не постоји наведено кривично дјело, ако ова лица те информације саопште новинарима.

Из свега наведеног смо закључили:

•    Да новинар Морача никако није могао починити дјело, јер није био учесник или присуствовао у поступку;

•    Да не знамо да ли је „извор“ починио кривично дјело, односно да не знамо да ли је кривично дјело уопште учињено.

У овој ситуацији је очигледно да радње које су предузете према новинару Морачи нису посљедица сумње да је он починио ово дјело, јер се не зна ни да ли је дјело уопште почињено, а ако јесте сигурно га није могао починити новинар Морача. Овдје нам остаје да размотримо могућност помагања у извршењу кривичног дјела.

КЗ РС у члану 39. прописује: „(1) Ко другоме са умишљајем помогне у извршењу кривичног дјела, казниће се као да га је сам учинио, а може се и блаже казнити“.

У ставу 2. овог члана се детаљније објашњава шта се сматра помагање у извршењу кривичног дјела, па се тако наводи: „Давање савјета или упутстава како да се изврши кривично дјело, стављање учиниоцу на располагање средстава за извршење кривичног дјела, стварање услова или отклањање препрека за извршење кривичног дјела, као и унапријед обећано прикривање кривичног дјела, учиниоца, средстава којима је кривично дјело извршено, трагова кривичног дјела или предмета прибављених кривичним дјелом“.

Кренимо редом и погледајмо да ли су наведене радње примјењиве у предмету новинара Мораче:

•    давање савјета или упутстава- није сигурно.

•    стављање учиниоцу на располагање средстава за извршење кривичног дјела- такође није.

•    стварање услова или отклањање препрека за извршење кривичног дјела- ништа од наведеног новинар који пише текст није урадио.

•    унапријед обећано прикривање кривичног дјела, учиниоца, средстава којима је кривично дјело извршено, трагова кривичног дјела или предмета прибављених кривичним дјелом- ако дјела има, онда је текстом новинар Морача указао да је неко извршио дјело, дакле не само да није прикрио дјело, него га је потенцијално открио. Прикривање учиниоца је оно што може „на прву“ бити спорно, али ту је ријеч о „јатаковању“, односно о скривању бјегунца за којим се трага, омогућавање бјекства таквом лицу, тако да ни ово не би могло да дође у обзир.

Према томе, очигледно је да новинар Морача није могао бити ни помагач у евентуалном извршењу кривичног дјела.

Шта је онда новинар Морача?

Из угла кривичног права Морача је небитан лик, тачније нико, али Никола Морача је Новинар са великим Н.

Аутор: Адвокат Александар Јокић

Фото: tvk.info