И у национално мјешовитим срединама се итекако осјећа пад моћи ДПС, али недостаје копча између заједница која би их тотално избацила из игре. За сада осим Уре се није нашао нико ко би заузео то мјесто, али Ура има проблеме у етнички црногорском тијелу.

Локални избори су нам донијели много  занимљивих резултата и назнака неких трендова о којима се и не прича много. Јавни простор су већ заузеле традиционалне странке које резултате пројектују на национални ниво, у очекивању парламентарних и предсједниких избора.

Но, прича о недељним локалним изборима се никако не може посматрати кроз само један ниво. Гласач СНП-а из Плужина је имао другачији мотив од свог партијског друга из Бара.

Поглед на појединачне резултате добија смисао тек ако се познају локалне или регионалне прилике, па се закључци могу одоздо, а не са врха. Сада више неко икада постаје очигледно да се бирачи на локалу више не опредјељују већински за велике идеје, него имају локалне резоне. Из избора у изборе се показује да број гласача који гласају за локални принцип све чешће прелама резултате избора. Показало се и да се бирачи не опредјељују према програмима или имену листе, него према повјерењу и реалном очекивању од стварних људи на листама.

Тиват је свакако најизразитији примјер локалне демократије у коме традиционалне партије све теже долазе до даха.  ДПС је на вријеме препознао тај тренд, али маскарада у Подгорици није прошла, јер је  слон ДПС-а  у соби био превелик за игнорисање.

Тиват је дуго био бастион ДПС, који традиционалне опозиционе партије нису могле сломити. Промјена је дошла тек када су се појавили економски независни људи, препознати у локалној заједници и ван политике. Довољно јаки и независни да одоле и ДПС-у, а и централама традиционалних партија. „Вишак демократије“ у Тивту је осоколио многе, па су на изборе изашле бројне локалне листе и махом ушле у локалну Скупштину. Посебно је интересантна Кртољска листа, која представља само грађане из једног географског дијела општине, а која је освојила чак два одборника. Изгледа да се власт неће формирати за њих, а то значи само да ће камиони са асфалтом брундати наредне четири године према Луштици и осталим кртољским насељима. Са друге стране ДФ, осокољен резултатима са парламентарних избора је освојио свега четвртину гласова од 30. августа 2020. Нејасна ситуација око будућег предсједника показује и да гласачи већински имају различите критеријуме када оцјењују рад претходне управе.

Будва је општина у којој су побједници преписали рецепт ДПС, то јесте успјели су да добију подршку од локалног бизниса. Оно што је започео Бато, наставио је Мило, а то је подршка гласачима и са општинског и са бизнис нивоа. Помаже што су Срби, али је пресудно јер запошљавају. И овдје се може додати фактор да конзервативнији гласачи воле јаке локалне лидере каквим се представио Божовић. Народна политика уз приватни бизнис је увијек добра комбинација. Није да то Будвани нису знали на примјеру Маровића.

Бар је примјер у коме једна локална власт опстаје јер поред контроле „државних радних  мјеста“ има добру везу са локалном привредом. Цаканов Бирам Бар и СД који подржава економски моћна породица Каламперовић су онај корективни фактор који одржава ДПС на власти. Уз ДПС је такође значајан број локалних бизнисмена који свој послове и одржавају уз овај или онај ниво страначке подршке.  И у опозиционим редовима су доминантне снаге које су економске теме ставиле изнад националних, што показује резултат заједничке листе Демократа и Европе сад. Да се нешто дешава у Бару показује и чињеница да ни афера са чемпресима није много пољуљала досадашњу екипу. Помаже свакако и национална структура, јер странке већине од 30. августа и даље нису нашле начин да озбиљније загребу бошњачки дио изборног тијела. А то се најбоље види на примјерима са сјевера.

Плав је дуго био бојно поље између два, слободно се може рећи, клана, једног окупљеног око ДПС, а другог око СДП и касније СД. Ривалитет је увијек био велики и чини ми се да је ово први пут да су изашли заједно на изборе, али су им је заједнички противник били Бошњачка странка и УРА, нове снаге до сада често без учешћа у власти. Неко ко гледа односе искључиво на националном нивоу би помислио да се ради о убједљивој побједи рачунајући ту и Бошњаке, али ствари на локалу су увијек са много више нијанси. Локални ДПС-ДП-СД ће имати тек лабаву већину, а питање је и како ће она функционисати имајући у виду богату историју конфликта ових странака у Плаву.

У Рожајама такође, због националне монолитности Бошњачка странка и ДПС представљају два итекако супротстављена блока. Неријетко су ти односи на ивици физичког обрачуна. На срећу Рожајаца, да би одрђали ту трку, министри из Рожаја су увијек несебични према свом родном крају. Тако да је за успјех Бошњачке странке заслужнији асфалт него нека национална политика. Показало се и да је БС доста паметно бирала своја министарства у претходним владама. Асфалт, а не књиге и дигитализација.

Чак и бившој Тарзановој тврђави у Бијелом Пољу се јављају пукотине јер више нема посла за све. Осим повољног националног састава, ДПС је гајио и добре односе са локалном привредом и успијевао да привлачи угледне локалне људе као што је примјер са садашњим носиоцем листе. Слично као и у Бару, али на много мањем нивоу, захвањујући каквој-таквој локалној привреди и државним инвестицијама, Бијело Поље се држало на пружној кичми Црне Горе. Атмосфера мале средине  у којој и државни и приватни сектор гаје симпатије према ДПС-у није повољна за развој опозиционих кадрова који нису добијали ни шансу за посао. Ипак, колач је постајао све мањи, па није ни чудо да су се са обе стране националног сектора јавиле неке нове снаге. Посебно ће бити интересантно понашање локалне Бошњачке странке која има довољно капитала за уцјене.

Слом ДПС-а у Пљевљима, који је започео 2020. је цементиран захваљујући чињеници да су Рудник, Термоелектрана и  ЕПЦГ у рукама Фронта и Демократа. У граду који производња струје колико убија, а толико и одржава у животу, није било пуно простора за нове странке и локалне покрете.

Шта рећи за Плужине, последњи бастион СНП-а? Па довољно је да општина од пар хиљада становника годишње добија пар милиона евра од ЕПЦГ на име кориштења њених језера за ХЕ.

Када толиким новцем располаже један човјек, а уз то га доста широко дијели суграђанима, нема пуно простора за друге идеологије.

Једина битка, она за Шавник или мали обрачун Никшићана је остала непознаница, због приличне економоско-стратешке небитности вароши двапут излазећег сунца. Могуће је да и овдје постоје неки будући енергетски интереси, а тај колач је, као и у Плужинама најслађи за мале општине

Жабљак је изузетак на сјеверу што се тиче нових странака, а разлог томе може бити његов туризам, стварање економски независних грађана и кретање великог броја људи, који са собом доносе и неке нове идеје. Зато и н треба да чуди да је локална листа са Европом сад баш ту направила добар резултат

Колашин је мјесто гдје су побиједиле Демократе зато што се су га оставили локалцима. Мартиновић је ипак локално лице препознато на националном нивоу и то много значи у оваквим срединама. Заузети кампањама у битнијим мјестима, оставили су га да ради директно са својим суграшанима и тако му помогли на најбољи начин.

Даниловград се у последње вријеме скоро спојио са Подгорицом, па је порастао и број грађана који не зависе од локалне власти и „сеоских прилика“. Близина главног града је и прелила довоњно економске слободе да се Даниловгрђани окураже да дају шансу новим снагама.

Зета је имала своје прве самосталне изборе па је могуће да су гласали емотивније него рационалније. А врло је могуће да не познајем локалне прилике.

Остаје Подгорица, главни град у коме се због величине избори не могу посматрати баш као локални. Овдје су се и највише код гласача ломили државни и локални мотиви. Па иако се конкретно Вуковићу није могла наћи афера типа Мугошине и Стијеповиће, баласт је био превелики, а отклон од ДПС никакав.  Подгоричани су  зато гласали и за повишице, али су кажњавали и странке које нису оправдале ранија очекивања.  Пресудио је код подгоричког тридесетоавгустовца  врабац у руци, јер онај голуб на грани није изгледао реално. Цех понашања на националном новоу су платили кандидати Уре и СНП, који су добили мање гласова него што по личним биографијама заслужују. И над њима се надвила тамна сјенка централа.

Четрнаест избора и четрнаест прича. Кад се подвуче црта, један закључак не важи за све. У општинама са већом економском слободом постоји тенденција да су и грађани слободнији да мијењају, организују се и реорганизују. И у национално мјешовитим срединама се итекако осјећа пад моћи ДПС, али недостаје копча између заједница која би их тотално избацила из игре. За сада осим Уре се није нашао нико ко би заузео то мјесто, али Ура има проблеме у етнички црногорском тијелу.

Види се и да у мањим срединама грађани вјерују локално јаким личностима. Да гласају за лично повјерење у некога, много прије програма на папиру. Иако често критиковани, бирачи показују да цијене конкретне резултате, али су лаки и да казне, ако неко превише стегне каиш.

Резултати избора из године у годину шаљу поруку и старим странкама да је стрпљење грађана при крају. Странке основане у последњих десет година су збирно у озбиљном налету, што је поред ДПС највише осјетио СНП.

Црногорска сцена ће још дуго остати турбулентна, али иако многи не желе то да виде, убрзано се мијења и све више ће бити без милости према онима који не испоручују резултате.

Небојша Бабовић

Извор: zurnal.me

Фото: REUTERS/STEVO VASILJEVIC