Фотеља селектора фудбалске репрезентације Србије далеко је опаснија од електричне, у земљи у којој мушкарци имају илузију да познају фудбал боље од свих осталих, а нарочито од себе самих. Таква опсена деценијама је стварала трагични усуд: природа нас је створила за прваке света, а реалност на терену за неизлечиве лузере. Уобичајена трачарења политичко-безбедносно-информативне чаршије била су зато једнака анализама старих момака који испијају пиво испред сеоских дућана: Пикси ће пропасти, а Срби никада неће видети Катар.

Преузевши одличне али меланхоличне играче који су изгубили веру у себе, задуживши тим сматран фудбалским отпадом, Нишлија је радио много више на њиховим главама него на ногама.

Спојивши рационализам Запада са самурајском бушидо филозофијом, где се даје предност карактеру над знањем, Драган Стојковић Пикси је ваљда једини знао да ће, као аутентични Нишлија мислилац, са српским грбом на грудима и Тоширом Мифунеом у глави, чекирати карте за Катар. Постао је велики учитељ с црним појасом – девети дан – што већ спада у домен филозофије. Понашао се толико надмено и сигурно у себе и у своје момке, нарочито пред одлучујући меч с моћном Португалијом, да је у земљи гурманске пљескавице, паприка у уљу, меланхолије и свеопште муљачине изазивао нешто мало више дивљења и много више подозрења, традиционалног опхођења Срба према величинама.

Али још као дечак, Пикси је с намером дошао у велики град. Само се осврнуо на своје родно место. У Радничком из Ниша је већ, пошто је скинуо пелене, препознат као раскошна субверзија могућности и талента, дечак који производи идеје, а остали трче за лоптом, што су препознали у Мадери, где се налазио неформални штаб за управљање Црвеном звездом и дубоком државом југословенског фудбала. Шта су уочили? Дечак би од задњег везног примао лопту некако стидљиво, али је та несигурност на терену, углавном у кругу центра, трајала око једне секунде.

Међутим, када би прихватио лопту, стидљивко би се усправио, затим би се поново окренуо, али сада као да ради на себи. То двоструко окретање око своје осе деловало је врло споро, чак беспотребно, али Пикси би се наједном претворио у андроид, биће из јужњачке галаксије, удаљеног сазвежђа са југа Србије, где се говори дијалектом који не могу да разбију ни најобученији шифранти, осим ако кртица није Драгиша Бинић. Биће би одједном стартовало, као хипераутомобил „ламборгини чентенарио”, који покреће суперсонична верзија природно хлађеног мотора (6,5 литара) са 795 коњских снага, чији је мотор нечујан, као Пиксијево дисање.

Како да такав играч, који је играо боље од Марадоне на Светском првенству 1990. године у Италији, када је кажњавао шпанске и аргентинске бекове као велики инквизитор – буде другачији? Добро је знао какве играче добија као селектор. Да је мозак тима најбољи играч Ајакса Душан Тадић, да Милинковић Савић има све предиспозиције да буде суперзвезда јер може да игра шта год пожели.

У шпицу је Александар Митровић, заглављен у другоразредном Фуламу, мада је одавно сазрео за врх Премијер лиге, затим најтраженији центарфор Европе Душан Влаховић, па Лука Јовић, прерано протеран из Реала, са оживљеним Андријом Живковићем, продатим још као дете на међународној берзи фудбалског меса. Чинило се да је нестао, да ће га Пикси евентуално пронаћи преко Црвеног крста и ставити га у првих једанаест управо на стадиону Бенфике, где му нису давали шансу. Пикси је знао да му у тиму треба и велики осветник.

Победа из Лисабона зато није само фудбалска, иако радост навијача, осећај обновљеног поноса и националног самопоштовања ретко који други спорт осим шутирања лопте може да поклони свом народу. Победе рађају победнике, а порази уче колико је победа важна, не само као тренутак радости и усхићења са заставама на тргу, као слепило веселости или среће због припадности. Поменуо сам бушидо због његових начела и врлине која је однеговала читав један народ у земљи из које је Пикси стигао у кочијама успеха.

Храброст и верност су само два од седам начела животне филозофије једног ратничког сталежа познатијег из филмова о самурајима него по поукама о животу којима нас је селектор наградио. Ово је таква победа из које се учи. Можда баш она чувена порука Абрахама Линколна која није из бушидо записа, али јесте осветљени пут добитка: „Увек треба имати на уму да је твоја одлука да успеш битнија од било које друге.”

То је била Пиксијева одлука, којом је заразио све – од играча, публике на стадиону, скептичних гледалаца поред ТВ екрана. Пиксијева порука је да је песимизам инфериоран, као предсказање да је утакмица, као и свака борба, а и живот, унапред изгубљена.

Нешто, не мање важно, може се научити из ове лисабонске радости, а то је да победа није толико вредна уколико нас тек понекад изненађујуће развесели у дугим ноћима наше туге за пропуштеним приликама и златним временима некадашњег сјаја.

Победа мора постати сталност карактера, жеђ за успехом као ментално здравље нације, јер како је негде Черчил изговорио, „успех није коначан, неуспех није фаталан. Храброст да се настави је та која се рачуна!”

Пикси је имао петљу да верује у себе, уместо да се тужака на сваког кога сретне јер је плашт победника који носи његово природно стање. За победницима сви иду с радошћу, за губитником идеш јер мораш! И највећи критичари морају да заћуте пред победом јер она говори више од свих губитничких и мрзитељских наука аутсајдера из кафанског пантеона незадовољства собом.

Онај ко жели да победи мора прво да победи себе, да управља својим емоцијама, да контролише своје слабости, увећава у себи врлину доброг и вредног, оног што траје и што треба да као дух народа прихвате и наследе генерације нових победника. Дакле, с колена на колено треба преносити мит победе, уместо усуда пораза!

Показала је то и ова победа с неба, из града носталгичног и бунтовног фада Амалије Родригес, мириса бакалара и непрегледне ширине океана – плус Роналдо!

Шта ћемо урадити у Катару? Као прво, мора се забранити судски прилазак на сто метара свих фудбалских мешетара који би да идолопоклонички, с ножем иза леђа, саветују Драгана Стојковића. Дакле, треба и њега и играче оставити на миру од силних синова Брутова.

Хоће ли, коначно, Пикси добити мурал, у свеопштој народној радиности малања по зидовима? Наравно да хоће! Да ли ће неко бацити јаја на њега или ће га прекречити? Ако се то догоди, џаба смо кречили. Ако његов мурал остане нетакнут, без обзира на резултат у Катару, биће то знак да смо се ослободили нашег проклетства: да смо земља лажних Пикаса која не трпи само једно – оригинал!

Извор: politika.rs

Пише: Александар Апостоловски