Разговор се вазда преметне у свађу, свађа у рат, рат у мржњу, мржња у једино у чему се познајемо и здравимо.

Певамо о слободи али добро је и овако…

Нека слободе у песмама, кад је се зажелимо лако је наручити и закитити сисату певаљку…

Слобода је статиста у порнићима Б- продукције.

Заклети смо у Косово и Метохију док год је довољно далеко.

Најскупља је српска реч док год ништа не кошта…

Верујемо у идеале док год има ко други да пострада за њих…

Поносимо се славним прецима сасвим безбрижни што ће нас се стидети славни потомци.

Верујемо у Бога али не верујемо у цркву.

Иконе китимо ко трубаче.

Што смо даље од литургијске суштине то су нам веће воштанице…

Нижемо бројанице до лакта, пребирамо које грехе да исповедимо, што нам је даље ближњи то га више волимо…

Све ћемо дати за српство и Србију, но све нам треба, како да дамо, нек се снађе Србија.

Огрезли смо у имању- немања…

Знамо куда ћемо али нас не интересује одакле смо пошли.

Чувамо традицију, а дедовина закоровила.

Сељак је увреда- лудак комплимент.

Дивимо се битангама, а гнушамо пријатеља.

Пријатељи ће свакако увек бити ту а битанге ваља неговати…

Хуље нам владају животима, но није тако лоше, и овако не знамо шта бисмо с њима..?

Са животима, не са хуљама, са њима ћемо се разрачунати кад неко други скупи храбрости.

Бринемо о деци бринући да туђем случајно не буде боље него нашем!

Откад су то деца туђа?!

Продају нас и кусурају, а ми поносни јер, ето, нешто вредимо…

Што нам је мање Србије то су нам веће заставе.

Једнак нам је и јарбол и вешало.

Славимо победе стидећи се јунака.

Надамо се старости проклињући старе.

Боримо се за истину лажући да ништа нисмо знали.

Оплакујемо страдалништво рода свог изјављујући саучешће крвницима…

Сложни смо једино у неслози.

Где се двоје даве и трећи ће ускочити да се удави, лакше је него помоћи.

Кукамо на зла што нам се дешавају- кука и зло на нас запањено како нам се лако догодило.

Видимо само отворених очију…

О Кристијану знамо више него о Светоме Сави.

Не гледамо „Задругу“- они гледају нас…

О покојнику све најлепше док нервозно чекамо крај опела…

Увек заслужујемо више него што нам је дато, па нек је то више и нечије мало…

Чудан народ…

Толико пострадао за слободу а слободу иште само ако је препланула, пуна силикона и шупље главе.

Све ћа на крају доћи на своје, но то је опет крај…

Чудан народ, свиме дарован ал једино мари за оно што купи.

Мали су нам гробови колико мислимо у њих да понесемо…

Чудан народ, саткан од љубави а с толико презира према себи.

Лоше је, но добро је док не морамо да чинимо ништа.

Устали би али се кичма таман привикла на корбач.

Чудан народ, певамо о слободи али добро је и овако…

Пише: Михаило Меденица 

Извор: dvaujedan.wordpress.com