Иако се његово име у Нобеловом комитету помиње већ 1958. иако је 1960. био у најужем избору, 26. октобра 1961. године, Иво Андрић ипак је био изненађен када су му вијест из Стокхолма саопштили новинари који су га сачекали испред стана, да се врати из уобичајене шетње.

ВИДЕО ПРИЛОГ.

"Двојица мадих новинара су ми саопштила ту вијест па сам ја примио са сумњом. Они су ми рекли - попните се горе, видјећете да Вам је стан пун новинара. Потом сам видио да је тачно. Сад морам и ја мало да се средим, да видим каква осјећања имам. У сваком случају, ја сам задовољан", рекао је Андрић тада.

Шест деценија пошто је додијељена прва Нобелова награда, Андрић се уписао међу добитнике. И шест деценија касније, остао је јендини наш писац на тој листи.

"До тада постоји један статус наше књижевности, у овом случају српске, као једне егзотичне књижевности балкансних народа и чини се да она излази из гета, али првенствено је то урадило Андрићево дјело које је тај пробој направило прије добијања Нобелове награде. Чини се да је Нобелова награда била верификација", каже Маја Радонић, управница Задужбине Иве Андрића.

"Они су му дали награду само за епски замах, а у ствари за лирски интроспективни, персонални нису дитректно, али јесу индиректно за све то друго и за тог лирског и психолошког Андрића који је мени најважнији. Некима је та нагарада кост у грлу јер никако не могу да је прогутају, а за друге је важност ријечи и приповиједања и ја мислим да је однос према Андрићу однос према самопоштовању", сматра Владимир Пиштало, упрвник Народне библиотеке Србије.

"Мислим да је то највећа благодет коју ми имамо од тог великог писца то што је остало дјело које нам је доступно и из којег можемо разумјети не само свијет у коме живимо него провести и неке лијепе тренутке уживајући у том језику и стилу", наводи глумац и продуцент Тихомир Станић.

Извор: rts.rs