Režiser Aleksandar Pejn snimio je 2002. godine zapažen film pod naslovom „Sve o Šmitu”. U izvrsnoj glumačkoj ekipi dominirali su Džek Nikolson i Keti Bejts, ali su pamtljive uloge ostvarili još neki glumci poput Houp Dejvis, Dermota Malronija i Koni Rej. Nikolson i Bejtsova su bili nominovani za Oskare za glavnu mušku, odnosno žensku ulogu, ali najprestižnije glumačke nagrade te godine ipak nisu dobili. Nikolson je, međutim, za naslovnu ulogu dobio Zlatni globus za najbolju mušku ulogu u drami. Ostala je upamćena njegova slavljenička poluironična izjava da je on sve vreme mislio da snimaju komediju, a ne dramu.

U jednoj od televizijskih najava, film „Sve o Šmitu” se opisuje ovako: „Voren Šmit je običan čovek i živi običnim životom. Srednja klasa američkog Srednjeg zapada. Ima 66 godina, u braku je 42 godine, ima ćerku, radi u osiguravajućem društvu. Komičan je i tragičan. Kao i većina ljudi na planeti. Odlazi u penziju, planira da obiđe Ameriku – ali neočekivani obrt remeti sve njegove planove. Ovaj film reditelja i scenariste Aleksandra Pejna sa Džekom Nikolsonom u glavnoj ulozi jeste film o preispitivanju života, njegove svrhe. Nikad nije kasno da se počne smislen život. A smisao može da se nađe i u crtežu nepismenog dečaka s drugog kontinenta. Čovek koji je kroz život prošao ne živeći ga, sad počinje da sagledava sebe.”

Otkad su krenule glasine da će nemački političar Kristijan Šmit biti novi visoki predstavnik međunarodne zajednice za Bosnu i Hercegovinu, ne izlazi mi iz glave naslov Pejnovog filma, a ponešto ni njegov zaplet. Nije mi poznato bračno stanje Kristijana Šmita, kao ni podatak da li ima dece. Javno je, međutim, dostupan njegov datum rođenja. U svoju bosansku misiju on stupa praktično u istoj dobi u kojoj upoznajemo Voltera Šmita u filmu kojem je dao naslov. Volter Šmit je u filmu imao 66 godina, dok Kristijan Šmit danas ima 64 godine (rođen je 26. avgusta 1957).  To je ta dob u kojoj se na savremenom Zapadu ide u penziju: šezdeset i pet, plus ili minus jedna godina.

Oba Šmita su u poslovima kojima su se bavili bili relativno uspešni, ali su, eto, dočekali sredinu vlastitih šezdesetih godina, a da nisu ostvarili ništa spektakularno. Obojica, međutim, računaju da imaju još vremena. Film nam je pokazao šta se desilo sa Volterom Šmitom, a budućnost će nam otkriti šta će biti sa njegovim prezimenjakom Kristijanom.

Džek Nikolson u filmu „Sve o Šmitu”: plakat za film

U jednoj od prvih izjava nakon što je postavljen, Šmit je izjavio: „Glavni fokus mog pripremnog rada biće na postizanju bliske koordinacije s drugim međunarodnim i nadnacionalnim vođama i razmena ideja s izabranim predstavnicima, ali i sa građanima, posebno mlađom generacijom. Važno je pratiti zemlju na njenom, sigurno izazovnom putu u Evropu.”

Iako na Savetu bezbednosti nije prošla rezolucija Rusije i Kine koja je Šmitov mandat trebalo da kovertira na godinu dana, sam Šmit ne krije da samog sebe vidi kao poslednjeg visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini. Nametanjem izmena Krivičnog zakona BiH, Šmitov prethodnik Valentin Incko otvorio je vrata svom nasledniku da i on može koristiti Bonska ovlašćenja, a da to ne izgleda kao prevelik presedan. U tom smislu se već govorka da bi Šmit mogao da nametne izmene Izbornog zakona uoči narednih izbora planiranih za jesen 2022, a da bi se implementirale presude Evropskog suda za ljudska prava.

Nalik svom filmskom prezimenjaku, Kristijan Šmit traži neku vrstu iskupljenja u (evropskom) trećem svetu. Rat je, srećom, završio pre više od četvrt veka, pa se Šmitova bosanskohercegovačka misija ne može čitati isključivo u dramskom ključu. Kao i Džek Nikolson, možda se čovek nada da će zapravo participirati u komediji. Nažalost, u Bosni i Hercegovini se drama i komedija, da baš ne kažem tragedija i komedija, uglavnom dodiruju.

Film „Sve o Šmitu” završava se nekim prigušenim i rezigniranim lažnim „hepiendom”. Možda je to i najoptimističniji mogući ishod angažmana Kristijana Šmita u Kancelariji visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini. A relacija između Pejnovih filmova i situacije u Bosni i Hercegovini nije nužno nešto nategnuto. Naime, u ranom Pejnovom filmu „Najvažniji dan”, političkoj komediji koja se dešava u jednoj američkoj gimnaziji, u važnoj sceni, na školskoj tabli u pozadini, piše „Sarajevo” i piše „Gavrilo Princip”.

Piše: Muharem Bazdulj

Izvor: politika.rs