Пупин је рођен 1854. године, а из родног Идвора, у Банату, 1874, послије школовања у Панчеву и Прагу, отишао је у САД гдје је завршио Колумбија универзитет у Њујорку.

Ту је, потом, био професор теоријске физике и 40 година предсједник Института радио-инжењера. 

Електрични резонатор помоћу којег је преко истог проводника могућ истовремени пренос вијести на различитим таласним дужинама био је први од његових многобројних проналазака.

Највећим открићем - самоиндукционим калемовима (Пупинови калемови) омогућио је пренос телефонских разговора на велику даљину.

Такође, открио је секундарне радијације рендгенских зрака, електромагнетске детекторе и написао је универзитетски уџбеник термодинамике.

За научни рад је 1920. одликован Едисоновом медаљом, а за књигу о свом животу "Имигрант то инвентор", преведену под насловом "Од пашњака до научењака".

Пупин је 1924. добио Пулицерову награду. Његово име носе лабораторије физике Колумбија универзитета.

Године 1912. Краљевина Србија именовала је Пупина за почасног конзула у САД.

Ову дужност обављао је све до 1920. године. Са те позиције он је много допринио успостављању међудржавних и ширих друштвених односа између Краљевине Србије, а касније Краљевине Југославије, и САД.

Пупин је по завршетку Првог свјетског рата, као тада већ познати и признати научник, али и политички утицајна фигура у Америци, утицао на коначне одлуке Париске мировне конференције када се одлучивало о одређивању граница будуће Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Извор: РТРС