Владислав Петковић Дис је рођен у мјесту Заблаће у близини Чачка, у којем је похађао гимназију. Није био одличан ђак, а у седмом разреду гимназије је написао своју прву пјесму "На прозору гори свећа" и то на њемачком језику који није најбоље говорио.

Ослобођен је служења војске, па је по препоруци пријатеља постао учитељ у селу Прлити код Зајечара. Надао се да ће имати довољно времена да се посвети пјесмама током живота на селу, али сеоска средина није била довољно инспиративна за њега.

Након двије године у школи, одлучује да оде за Београд, гдје му у проналаску првог запослења помаже Бранислав Нушић.

Радио је као кантарџија на савамалској трошарини, а од прве плате штампао је подсјетницу на којој је само писало Дис. Иако је то највјероватније била само скраћеница, извучена из средњег слога његовог имена, многи су тврдили да је то име града из Дантеовог "Пакла", док су постојале приче да је то био српски средњовијековни назив за запад Европе.

Јован Скерлић је критиковао Владислава Петковића Диса због тога што се није уклапао у његов идеал пјесника који напредује, док су каснији критичари, међу којима је била и Исидора Секулић, уврстили Диса међу најбоље српске пјеснике уз тврдње да је у српску поезију увео модерну поетику и поред извјесних језичких небрижљивости.

Дис је "Утопљене душе" штампао о свом трошку 

Збирку пјесама "Утопљене душе" из 1911. штампао је о свом трошку, јер издавачи због утицаја Јована Скерлића нису жељели да објаве Дисове пјесме. У овој збирци објављене су и најпознатије пјесме Владислава Петковића Диса - "Тамница" и "Можда спава".

Двије године касније објављена је нова збирка пјесама "Ми чекамо цара" у којој је објављено 16 родољубивих пјесама, а издавање књиге помогла је дворска канцеларије због чега је збирка посвећена тадашњем престолонасљеднику Александру Карађорђевићу.

Током Балканских ратова био је ангажован као војни дописник, а извјештавао је са ратишта Првог свјетског рата. Придружио се српској војсци током повлачења преко Албаније 1915. године.

Уклети песник 

Са Крфа, на који је успјешно стигао, послат је у Француску како би се опоравио и писао о повлачењу српске војске.

Међутим, њемачка подморница је у мају 1917. године погодила брод у Јонском мору на којем се Дис налазио.

Многи су након Дисове погибије рекли да је насловом своје збирке "Утопљене душе" предвидио своју судбину, због чега је стекао репутацију уклетог песника.

Владислав Петковић Дис је преминуо у 37. години, а имао је жену и двоје деце.

Извор: ртс.рс