Владимир Путин је разријешио дужности свог савјетника Владимира Суркова – гласи саопштење Кремља објављено у уторак, међутим иза овог кратког саопштења налази се једна од компликованијих прича. Одани Путинов сарадник, човјек разноликих талената и способности, који је радио на „врућим” темама, попут Украјине, Абхазије и Јужне Осетије, разријешен је дужности савјетника на сопствени захтјев јер је смијењен са мјеста главног руског преговарача за Украјину. У Кијеву су га сматрали „тврдим” саговорником, био је на листи људи којима су уведене санкције након припајања Крима и рата у Украјини, а бившег премијера Доњецке самопроглашене републике Александра Захарченка, убијеног у атентату у августу 2018, назвао је „братом” и „херојем”.

Руски политички аналитичар Алексеј Чеснаков је још 25. јануара објавио да је Сурков напустио државну службу и да ће касније саопштити разлог своје одлуке. Политиколог је на руској друштвеној мрежи „Телеграм” написао да је Сурковљева одлука да поднесе оставку изазвана „промјеном курса према Украјини”. Скоро мјесец дана није било јасног става да ли је „једна од Путинових десних руку” отишла својевољно или је разријешен дужности; да ли иде на неку другу функцију; да ли су се разишли због различитих ставова, да ли је сасвим изгубио повјерење руског предсједника и ко се ту у кога разочарао.

Пошто је прво објављено да је смијењен са функције задуженог за Украјину и да ће на његово мјесто доћи бивши замјеник премијера Дмитриј Козак, који је напустио владу послије смјене премијера 15. јануара, једно вријеме је администрација преко портпарола Кремља и даље инсистирала на томе да је Сурков остао на мјесту Путиновог савјетника. Дмитриј Песков је увјеравао новинаре да нема информације о оставци Суркова на ту функцију, да не постоји уредба предсједника о разрјешењу и да Москва није промијенила своју политику у вези са ситуацијом у Украјини.

Дјеловало је као да у позадини штурих информација за јавност трају преговори и да администрација настоји Суркова да задржи на важној савјетничкој позицији. Песков је успио да ништа не открије упркос упорним питањима новинара: да ли Сурков долази на посао, да ли је Путин задовољан његовим радом... Чеснаков је, међутим, већ тада тврдио да ће се „декрет о разрјешењу са дужности појавити када предсједник то одлучи”, а да је своју одлуку Сурков донио и да је неће мијењати. „То ми је рекао сам Сурков”, написао је Чеснаков. Тако је и било.

У уторак је коначно објављено да је Путин декретом разријешио Суркова дужности помоћника. Недуго пошто је објављена вијест о разрјешењу, дошло је до сукоба између украјинских снага и проруског становништва у Донбасу и обје стране су, послије дужег затишја и низа потеза који су водили ка детанту, пријавиле погинуле и повређене. Многи аналитичари сматрају да ова временска подударност није случајна.

Истог дана када је Кремљ замијенио Суркова новом особом задуженом за Украјину у Кијеву је дошло до смјене у предсједничком кабинету. Володимир Зеленски је смијенио свог шефа кабинета Андреја Богдана, који је прије обављања дужности шефа изборног штаба Зеленског био адвокат тајкуна Игора Коломојског. На његово мјесто је постављен Андреј Јермак, дотадашњи замјеник шефа кабинета који је био укључен у питања спољне политике, а неке опозиционе странке и западни медији су навели да ова промјена наговјештава „благо отопљавање у односима с Русијом”, па чак и заокрет ка Москви.

Сумње је подстакао Јермак наглашавајући да је током претходних година развио добре односе и конструктивну комуникацију са Козаком, захваљујући чему је обављена размјена ратних заробљеника крајем децембра.

Неки руски политички аналитичари, упркос зацртаном правцу којим администрација има према Украјини, остављају могућност да промјена преговарача може да допринесе лакшем постизању договора у оквиру споразума из Минска, барем када је ријеч о раздвајању снага које треба да се спроведе на свим линијама. Осим тога, они наглашавају да бављење економским темама, а замрзавање политичких питања, представља прагматичнији приступ у рјешавању овог конфликта.

Како је за Би-Би-Си написао уредник Габријел Гејтхаус, владало је некада у руској политици вријеме када ништа није могло да се догоди без Владислава Суркова. Он је наводно контролисао политичке партије у руској Думи, а да би се супротставио пријетњама „обојеним револуцијама” које су довеле на власт прозападне режиме у Украјини и Грузији, Сурков је организовао прокремаљске групе младих које су парирале овим окупљањима опозиције. Пад популарности услиједио је током масовних протеста против Путинове владавине током 2011. и 2012. године, када је многима његова неспособност да контролише ствари на улицама изгледала као неуспјех или још горе – издаја. Међутим, њега сматрају архитектом политичке идеологије на којој Путин заснива своју владавину, а његова политичка звијезда је поново засијала 2013, када постаје помоћник предсједника задужен за Украјину и друга осјетљива спољнополитичка питања.

Средином јануара, мало прије него што су објављене вијести о смјени, Сурков је отпутовао у Абхазију да помогне у рјешавању политичке кризе, која је завршена изнуђеном оставком предсједника Раула Каџимбе. Сурков је рођен 1964. године, отац му је Чечен, а мајка Рускиња. Каријеру је почео 1987. године у банци Ментеп, у коју га је запослио Михаил Ходоровски. Кремљ је Суркова уочио и запослио нешто прије изненадног повлачења Бориса Јељцина с предсједничке дужности 1999, односно када је Путин дошао на власт. Почео је да ради као замјеник предсједника предсједничке администрације. Писао је и текстове за руску рок групу „Агата Кристи”, а аутор је и неколико романа под псеудонимом Натан Дубовицки, што је слично имену његове друге супруге Наталије Дубовицке. У периоду од 2008. до 2011. био је први замјеник шефа предсједничке администрације, од 2011. је обављао функцију замјеника предсједника руске владе, а од 2012. био је шеф администрације руске владе. Помоћник предсједника је био и од 2004. до 2008. године.

Извор: politika.rs