ЈУЖНОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК. Како стоји у Граматици, језик Срба, заједно са језиком Словенаца, Хрвата, Црногораца, Бошњака, Бугара, Македонаца и некадашњим старословенским језиком, припада јужној грани словенских језика.

НОВОШТОКАВСКИ СТАНДАРД. За основу српског стандардног језика узет је штокавски дијалекат, који разликује два изговора: екавски и ијекавски.

Већи дио Срба говори екавски, док се ијекавски говори на крајњем југозападу Србије, у дијелу Хрватске, Босни и Херцеговини (Републици Српској) и у Црној Гори.

Постоје покушаји, али без правог језичког утемељења, да се ијекавски изговор веже за језике Хрвата, Бошњака и Црногораца.

НАЈВАЖНИЈЕ ОСОБИНЕ НОВОШТОКАВСКОГ СТАНДАРДА. Четвороакценатски систем, гдје дуги неакцентовани вокали могу доћи само послије акцентованих слогова.

Нова деклинација, тј. седам падежа.

ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ. Српски културни реформатор, творац савремене српске азбуке, књижевног језика и правописа.

ЋИРИЛИЦА. Традиционално писмо у српском језику, у облику који јој је дао Вук Караџић. Има 30 слова у азбучном редослиједу, поријеклом из црквенословенског, а у даљој перспективи из грчког језика.

У ћирилици је у потпуности спроведено Вуково начело: један глас –једно слово.

Фонолошки принцип није спроведен и у латиници, ту су за неке знакове употребљене двословне комбинације.

СРПСКОХРВАТСКИ ЈЕЗИК. Уобичајен термин у свјетској славистици, али и у Југославији послије Другог свјетског рата.

Његове варијанте су биле српска и хрватска, а од седамдесетих година помиње се и „босанскохерцеговачки стандарднојезички израз“.

У државама насталим послије ратова који су довели до распада Југославије, усвојени су појединачни национални називи језика.

Извор. ртс.рс