Црно море привлачи као магнет. У Организацији за црноморску економску сарадњу је чак 12 држава, од којих неке (на примјер Албанија) немају са тим морем никакве географске везе. Штавише, на Црном мору све активније почињу да дјелују вектори најразличитијих моћних геополитичких снага.

Русија покушава да успостави своје позиције, учестали су заласци бојних бродова САД, ту су се усталиле америчке нафтне компаније. Своју игру игра Турска, која тежи да стави под своју контролу цјелокупни енергетски транзит у том региону и која сматра Црно море својом бабовином. Најзад, након придруживања Бугарске и Румуније ЕУ, Европска унија је постала активно лице на црноморској арени.

Прошле године је комесар за спољне односе ЕУ Бенита Фереро-Валднер изјавила да Европска унија намјерава да у реализацију иницијатива у региону улаже 1,7 милијарди евра годишње. Очигледно да предстоји интензивна европеизација црноморског геополитичког простора.

Све у свему, ускоро ће бити тешко наћи мјесто на Црном мору за мирно љетовање. Црно море и одмор су два појма која остају у чврстој вези за насљеднике некадашњег Совјетског савеза. А економска криза помаже да се те везе учврсте, па је приличан број Руса ове године своје маршуте за одмор преорјентисао на своје старо одредиште и блиско Црно море.

Црно море не привлачи  само туристе, већ се претвара у средиште економских интереса и геополитичких игара, јер се у њему пресијецају многобројне транспортне магистрале, постављају дубоководни цевоводи, истражују крупне резерве нафте и гаса, стварају нове међудржавне алијансе...

Међутим, у последње вријеме Црно море привлачи не само туристе; оно се све више претвара у средиште економских интереса и геополитичких игара. Овдје се пресијецају многобројне транспортне магистрале, постављају дубоководни цјевоводи, истражују крупне резерве нафте и гаса, стварају нове међудржавне алијансе, изводе маневри уз учешће флота водећих свјетских држава и, најзад, и дан-данас прекрајају границе и стварају нове државе.

По Црном мору се обавља највећи дио руског извоза житарица и испоручује каспијска нафта Европи. Недавно је и природни гас из Русије потекао по дну мора у Турску по цјевоводу названом Плави поток, разрађује се пројекат следеће цијеви Јужни ток. Кипте страсти око турских мореуза који спајају Црно море са Средоземним: то уско грло не излази на крај са даноноћним конвојем танкера, због чега Турска ограничава њихово кретање, а земље извознице због тога граде заобилазне нафтоводе. Турска зато постаје све активнији играч у енергетском транзиту, кокетирајући са Европом и Русијом, што још више усијава страсти.

У наредним годинама Црно море обилато ће се украсити не само цијевима него и нафтним торњевима. Све је почело у Турској 1995. године, када је она ангажовала концерне Арамцо и БП за истраживања дубинских структура у западном и центраном дијелу Црног мора, када је тамо и потврђено постојање сто милиона тона нафтног еквивалента.

Прве нафтне бушотине у турском дијелу Црног мора избушиће бразилска компанија Петробрас, а укључиће се ускоро и Американци: Ексон Мобил и Шеврон

Прије неколико година Анкара је извршила нова сеизмолошка истраживања на свом црноморском дијелу и открила резерве које се процјењују на десет милијарди барела. И од тада утицајни нафтни концерни испољавају повећано интересовање за ресурсе нафте и гаса у Црном мору. Први уговор за дубоководно бушење потписала је са Турском бразилска компанија Петробрас и већ идуће године требало би да буде избушена прва бушотина. Затим ће се у посао укључити Американци. Споразум са Ексон Мобил (Exxon) већ је потписан, а на реду је и Шеврон.

Обављају или су већ завршили истраживања својих црноморских резерви нафте и Бугарска, Румунија и Грузија.Одговарајуће истраживање подводног дијела вршено је и у СССР, али тих година земља је имала нафте на претек, па је избјегавала да свесавезно опоравилиште подвргава еколошком ризику. И та налазишта нису разрађивана. Сада је, међутим, ситуација другачија: независне републике желе да стекну енергетску самосталност.

Грузија и Украјина полажу велике наде у црноморску нафту. Украјина, додуше, никако не може да приступи њеној производњи - сметају јој унутарполитичке интриге, али зато она вади гас из четири од 14 налазишта на свом дијелу Црног мора.

Нафтне резерве Абхазије, које се процјењују на више од 200 милиона тона експлоатисаће Росњефт, који је потписао уговор са локалним министарством економије, али диоАбхаза је незадовољан јер се плаши да ће то уништити главну привредну грану ове земље, туризам

Недавно је и Абхазија најавила да жели да производи нафу у Црном мору - њене резерве процјењују се на 200-220 милиона тона, а налазиште се налази на девет-десет километара од обалске линије. Крајем маја ове године Министарство економије Абхазије и Росњефт су потписали споразум о сарадњи, према коме ће у наредних пет година руска компанија извршити додатна истраживања и уредити нафтна и гасна налазишта на абхаској територији.

Сви црноморски произвођачи нафте обећавају да ће примијенити најсавременије технологије, како би искључили загађивање одмаралишних зона. У то, међутим, не вјерују сви. Међу становништвом Абхазије сазријева незадовољство због уговора са Росњефтом. Људи се плаше да ће, стичући нафтну самодовољност, република остати без чисте обале, што ће уништити њену основну грану - туризам.

Гдје је нафта, ту су и свађе. Румунија и Украјина су се дуго спориле о статусу маленог украјинског острва Змејино, за које је Румунија тврдила да уопште није острво, већ стијена. Ствар је у томе што је у подручју које гравитира на том острву-стијени откривено крупно налазиште нафте, а статус стијене не омогућава Украјини да је узурпира. У фебруару ове године тачку на спор је ставио Међународни суд у Хагу, донијевши заиста соломонску одлуку: он је Змејину признао статус острва, али је 80 процената спорне територије (заједно са налазиштем) пресудом додијелио Румунији у корист.