У "Службеном листу" Црне Горе, објављен је Правопис и Рјечник "црногорског језика" какав је прије двадесетак година промовисан у Топ листи надреалиста. Тамо је, истини за вољу, био рашчлањен на црнски и горски, како би се што више нагласила умоболност тог процеса. Али, није помогло.

Пише: Ненад Табаковић

Наравно да проблем није у Хрватима. Поготово није у муслиманима, Монтенегринима, а вала ни у још горе самоунижавајућим и оцеубиственим "Војвођанима". Треба коначно стати и нагласити, да је тај процес разградње српског наслијеђа, и первертирање његових артефаката у играчкице из Киндер-јајета; искључива кривица онога што је центар српства.

Уколико су то данас Београд и Бања Лука, онда је покора једино на Борису Тадићу и Милораду Додику, односно њиховој неписмености, кратковидости и некултури. Они питања духовних дисциплина виде као посао којим се баве теткице, а залагање за културноидеолошке темеље и изворе своје нације (сем ако не подразумијевају спорт) - незгодним а небитним ситницама, које би им могле нарушити позицију код странаца.

Не треба се чудити Милу што у своју абецеду (никако азбуку) убацује нова два слова (меко Ш и меко Ж), већ нама који то мирно посматрамо.

Многи, који су указивали да ће до ових и сличних појава доћи, у јавности су исмијавани као ксенофобични параноици, или су уклањани из те исте јавности, у чину који највише личи на затварање умно обољелих у специјализоване институције, како не би наносили штету себи и "здраворазумској" заједници.

Говорено је то за оне који су већ најављивали "Олују", у вријеме избацивања српске нације и језика из Устава СР Хрватске, крајем осамдесетих и почетком деведесетих. Исто тако су пролазили и они који су тврдили да ће доћи до формирања "бошњачке" нације и "босанског" језика, а поготово они који су нарушавали развој "космополитизма" и "демократских" вриједности "отвореног друштва"; упозоравајући да ће Запад отцијепити Косово и Метохију од Србије, а затим ће исто то урадити и са Црном Гором и Војводином.

Данас је и најскептичнијем јасно, да је на дјелу програм уништавања српског наслијеђа, провођен од стране људи које води закашњела адолесцентска визија свијета, те у својим изразито "бизнисменским" погледима иду само на новац. Једино што се брани по сваку цијену, јесте њихова позиција у владајућим слојевима.

Новозеландски, белгијски и аустријски језик

У свијету постоје примјери политичког раздвајања некада јединствених етнолингвистичких цјелина, али озбиљни језици као енглески, њемачки, француски, шпански; нису мијењали своје име, уколико се њима причало у новонасталим или напросто другим државама. Тако се у Америци, Аустралији, Новом Зеланду или безбројним азијским и афричким бившим колонијама гдје је то сада званични језик, прича искључиво енглески; а у Аустрији и Швајцарској њемачки. У истој тој Швајцарској, Белгији или Канади, прича се француским језиком, једнако као што читава латинска Америка прича шпански, са изузетком Бразила у којем се не прича бразилски, већ португалски језик.

У условима гдје изразита вјерска мржња и крајње комплексашки однос према историји, има задатак сакрити своје право поријекло, што је најкомпликованије у случају "црногорске нације и језика", мора се посегнути за агресивним рјешењима и фалсификатима

У условима гдје изразита вјерска мржња и крајње комплексашки однос према историји, има задатак сакрити своје право поријекло, што је најкомпликованије у случају "црногорске нације и језика", мора се посегнути за агресивним рјешењима и фалсификатима.

Двије књиге поменуте на почетку, раде управо то. По још увијек важећем попису из 2003. године, у Црној Гори српским језиком говори 401.382 (око 64 %), "црногорским" 144.838, албанским 49.956, "бошњачким" (занимљиво, не "босанским") 29.380 пописаних грађана. То указује да се тај процес одвија мимо јединог релевантног и демократског показатеља, изразито натпполовичне воље становништва.

Милова врхушка, која је у име братства и чојства, а богуми и јунаштва, у стању признати и Космет као независну државу; веома је пожурила у изграђивању сурогат-нације, поистовјећујући трајање тог процеса са својим преосталим мандатом до нових избора.

Направимо нацију до избора

Министарство просвјете је одбацило рад тамошњег Савјета за стандардизацију, састављеног од црногорских стручњака за језик и њихове двије верзије правописа и рјечника, на којем су радили око 18 мјесеци. Колико је тај процес заправо срамотан, говори да су умјесто њих, брзоплето ангажовали људе из Србије, Украјине и Хрватске.

Тако су правопис и рјечник потписани од стране радне групе у саставу др Миленко Перовић (Универзитет Нови Сад), др Јосип Силић (Свеучилиште Загреб) и др Људмила Васиљева (Украјински универзитет "Иван Франк"). Ови најамници су, наравно, урадили оно што се од њих и очекивало, примивши за то достојну плату.

Аутори нове црногорске писмености, користили су и верзије Савјета за стандардизацију, али не крију ни да је њихов посао просто преписивање, са пар интерпретација "својим ријечима"

Аутори нове црногорске писмености, користили су и верзије Савјета за стандардизацију, али не крију ни да је њихов посао просто преписивање, са пар интерпретација "својим ријечима".

"Држали смо се рјешења из Правописа српскохрватског књижевног језика (Новосадски договор) из 1960. године. У овом правопису у односу на тај није промијењено ништа што се није морало мијењати", стоји у предговору овог франкенштајн-правописа у којем су сви напори ка стандардизацији језика, како би могао послужити разумијевању од Словеније до Македоније, враћени у далеку прошлост и сеоске говоре.

Како је сад правилно писати?

Аутори се куну да су избјегавали архаизацију језика, локализме и провинцијализме, али су за књижевне прогласили бројне изразе какве смо до сада сматрали за сеоске атавизме, преживјеле код полуписмених људи и након реформе Вука Стефановића Караџића.

По Миловом новоговору, сада је правилно написати: бачити, безућешност, ћедило, ћесногрудан, ђетелина, опушћети, доћеривати, ђешто, извиђети... и наравно - ђевојка. Осим ових инвенција, ослањало се и на хрватско претјеривање (претијеривање) у облицима са "ије", те се и у Црној Гори од сада треба говорити приједлог, опијело, пријелаз, пријенос, пријевара, итд.

Што се нових слова тиче, за разлику од меког С, за које су аутори ископали доста примјера, меко З је у рјечнику заступљено са свега њих шест, што на најбољи начин показује сву насилност и исфорсираност таквог поступка, те крајњу практичку неоправданост увођења још једне фонеме у стандардизовани "црногорски" језик.

Примјера ради, Македонци у свом говору поред "обичног" гласа З, имају и глас који би написмено било најлакше описати као комбинацију Д и З, а који се означава старословенским знаком Ѕ. Тако они кажу ѕвезда, ѕид - за звијезду и зид. Исти такав глас се чује и у говору српског језика, усљед једначења сугласника по звучности, у комбинацијама као "отац би", "ловац би". Ту безвучно Ц, које иначе у српском језику нема свог звучног парњака, прелази управо у звучно Ѕ. То, ипак, није био довољан разлог да Срби уведу и ову фонему у свој стандардни језик, него постоји правило по којем се гласовна промјена једначења сугласника по звучности, писано региструје само у оквиру ријечи.

Шта на свој нови језик каже Игор Радојичић?

Без обзира на све ове и више него недвосмислене аргументе, овакав насилан правопис и накарадне ријечи, постале су обавезне за јавну употребу у Црној Гори, без икакве реакције надлежних институција Србије или Републике Српске. Изостале су реакције и кључних доносиоца одлука, као што су Борис Тадић или Милорад Додик, а занимљиво би било чути и шта о овом културноисторијском насиљу мисли предсједник Народне скупштине РС, и најпознатији "Црногорац" у Српској, Игор Радојичић.

Уколико српске националне интересе овако штите у Црној Гори, са чијим руководством имају "пријатељске односе", можемо само замислити шта нас чека у случају кад ти интереси буду морали да се штите и постижу, у одмјеравањима снага са Сарајевом или Загребом.

У случају гдје су се сви црногорски владари; владике, кнезови и краљеви, изјашњавали као "српски", закључно са посљедњим владаром независне краљевине Црне Горе, Николом Петровићем, потпуно јасно да којекакви хохштаплери морају убацивати два нова слова да би се разликовали од Срба и успјешније фалсификовали историју и препјевавали Горски вијенац. Оно што није јасно, јесте да они који се својим бирачима и данас тако представљају, дакле као Срби, могу бити толико комотни у свом властољубљу и игноранцији, да ни на који начин не реагују и барем ограниче, ако већ не могу да спријече такву културноидеолошку онанију.

Милу није скупо да промијени све документе, прештампа уџбенике и обавезну лектиру за дјецу у школама. Није му гадљиво да удара на традицију и основне принципе демократског друштва, док се код нас у РС препушта и грб, и химна, и власт помаже изумирање ћириличног писма. Србија је још незаинтересованија и, заједно са њом, читаво српство се понаша према сопственом језику, као да је кеса без дна. Као да је шумски фонд, којем никаква сјеча неће наудити до кад је свијета и вијека.

Језик је жив организам, и ако се не његује, чува и унапређује; неминовно ће завршити као и сваки живи створ о којем се не води брига. Мило Ђукановић је након разлаза са Момиром Булатовићем обећавао "Југославију без Милошевића". Добио је те изборе, као и многе послије тога, а данас је у отцијепљеној Црној Гори пожељније бити Хрват него Србин, ни једна државна институција не користи ћирилицу, пишу се нове историје, рјечници и правописи.

Сљедећа је Српска православна црква у Црној Гори

Мило и његови истомишљеници имају право да се прогласе и произведу "црногорску" нацију. То не би био први пут ни у свјетској, ни у српској историји. Оно што не може, и што му се не смије допустити, јесте да отима и накази српски језик на начин који је то урађено из Загреба или Сарајева. При томе он то ради у земљи, гдје у оквиру православног становништва још увијек већина оних који се изјашњавају као Срби и говоре српским језиком.

Још мање се смије допустити да фалсификује историју и српску традицију проглашава дијелом свог шверцерско-препродавачко-среброљубачког наслијеђа, старог колико и одлука да уведе евро у оптицај. Треба реаговати одмах, јер је ово само први од два озбиљна корака, у прављењу сасвим антисрпске нације на територији гдје се некада налазила "српска Спарта". Једина непокорена српска држава за вријеме османске власти, у коју су се клели, и њоме се надахњивали нараштаји у прошлости.

Ако му се олако допусти да протури ову лакрдију са језиком, имаће све друштвене полуге да започне коначни обрачун са Српском православном црквом, и отме јој надлежности и имовину, као што је то за вријеме комунизма урађено у Македонији

Ако му се олако допусти да протури ову лакрдију са језиком, имаће све друштвене полуге да започне коначни обрачун са Српском православном црквом, и отме јој надлежности и имовину, као што је то за вријеме комунизма урађено у Македонији.

Наравно, већ сада ће се огласити жабљи хор оних који ће тврдити да је ово параноја и претјеривање, тако да онима који овакво стање не сматрају нормалним, остаје само се тјеше стиховима новокомпонованих гуслара из Црне Горе:

Црна Гора није Монтенегро, но јуначко српско легло.