ХЈУСТОН - Од спуштања америчких астронаута на Месец прошло је 40 година. Најновија сонда, лансирана прошле недеље, нема људску посаду, али је зато начичкана сензорима за детекцију воде и подручја погодних за спуштање. План је да се до 2020. људи поново спусте на Мјесец.

Дакле, Американци за обиљежавање јубилеја шаљу летјелицу без људске посаде, што се наглашава једнаким жаром, као што се у тамошњој јавности прешућује да су прва спуштања на Земљин једини сателит, заправо обавили Руси, односно Совјети.

Приредио: Марко Шикуљак

Руси су први успјели обрушити летјелицу, те их "тврдо", а затим и "меко" спустили на Мјесец. Први су послали фотографије, укључујући и оне, до тада човјечанству никада доступне, тамне стране Мјесеца. Аутоматизованом летјелицом донијели су узорак тла са Мјесеца, што је и била основна научна сврха такве експедиције.

Ово су подаци који се брижљиво крију од Западне и свјетске јавности, те се успјешно одржава слика о крајњој супериорности америчке свемирске технологије. Пошто је Марс био далеко, убрзо је нестала и мотивација за свемирску трку два највећа такмаца, па су све посветили прављењу шатлова. Амерички и даље лете у космос са великим тешкоћама, док су Руси усљед економске неисплативости и повећаног ризика од несрећа, одустали од свог јединог шатла "Буран". Умјесто тога, направили су свемирску станицу "Мир", коју данас (такође због економских недаћа свих свемирских агенција) насљеђује Међународна космичка станица.

Без обзира што Русија и данас држи већину космичких рекорда, укључујући и први сателит, живо биће, а затим и човјека у свемиру; у историји је архетипски остао забиљежен 20. јули 1969. Много више од мисије Спутњика, Лајке, Јурија Гагарина, или Валентине Терешкове.

Тог дана, амерички астронаут Нил Армстронг постао је први човек који је крочио на Мјесец. Професор аеронаутике и астронаутике, Лоренс Јанг, каже да је тај успјех достигнут у јако тешким околностима.

"Била је то велика авантура, у време великих тешкоћа у земљи - Вијетнамског рата и масовних протеста његових противника. Шездесете године биле су необичне свуда у свијету. Једина активност која се издвајала по храбрости, одважности и узбудљивости било је спуштање на Мјесец", каже Јанг, сада професор аеронаутике и астронаутике на масачусетском институту за технологију.

Међутим, није мали број оних који не виде предност у повратку на Месец.

"Бојим се да не постоји добар комерцијални разлог за оснивање колоније на Мјесецу" каже Баз Олдрин, други човјек који је ступио на Мјесец.

Олдрин вјерује да би НАСА требало да се усмјери ка економски исплативим истраживањима, као што су потенцијални извори минерала на астероидима или на Марсу, на коме је већ откривена вода.

"Да ли желимо да будемо познати по томе што смо се, после 50 година, вратили на Мјесец иако не знамо ко ће да плати за то осим америчких пореских обвезника? Мислим да би боравак људи на Мјесецу требало да буде економски исплатив", каже Олдрин.

Али уз два рата, рецесију и скупе домаће планове предсједника Обаме, будућност истраживања свемира није осигурана. Лунарна мисија могла би да кошта више од сто милијарди долара, па је Обама наредио ревизију тог плана. Његов савјетник за науку и технологију, Џон Холдрен, каже да су Сједињене Државе ипак предане истраживањима свемира.

"Сматрамо да ће бити могуће да НАСА спроведе најважније програме и одржи водећу улогу САД у томе", истиче Холдрен.

Ограниченост средстава ипак покреће питања о исплативости повратка људи на Мјесец. Професор Јанг, који се раније залагао за одлазак на Марс, сада је промијенио мишљење.

"Последње што желимо је да пошаљемо посаду на Марс, без мјера за одржавање њихове физичке кондиције. Не желимо да се ти људи врате са костима и мишићима толико слабим да не могу да носе ни себе нити своја свемирска одијела. То се мора избјећи по сваку цијену, а Мјесец је мјесто на коме можемо да научимо више о томе", каже Јанг.

Млади научници, као Али Андерсон са Масачусетског института за технологију, ипак се надају да ће будућност донијети нова истраживања.

"За мог живота жељела бих да видим колонију на Мјесецу, много посла на Медународној свемирској станици и да барем једна особа крочи на Марс", истиче Али Андерсон.

Комисија која разматра амерички свемирски програм поднијеће свој извештај предсједнику Обами у августу.

Посљедњи пут када је човјекова нога стајала на површини Мјесеца, била је мисија Аполо-17, која се 14. децембра 1972. године отиснула назад са површине Земљиног сателита.

Нема свемира без теорије завјере

Од 69. и мисије Аполо 11, која је послала људе на Мјесец, многи се баве сумњичењем НАСА, да се ништа од тога није догодило. Барем не на Мјесецу, већ да се сва представа раније снимила у неком холивудском студију.

Као докази су навођени предубоки трагови у прашини (на Мјесецу нема гравитације), лепршање америчке заставе (нема ни атмосфере ни вјетра), одлично кадриране фотографије са Мјесеца (иако су астронаути сликали са прса и нису имали преглед шта сликају), чудан положај сјенки, тамно небо на коме нема звијезда...

Американцима се журило да направе искорак у трци са СССР који је већ послао први сателит, прву животињу и првог човјека у свемир, па је тако мисија стартовала, иако је много тестова остало неурађено, што је доводило и саму мисију у опасност.

Након што је све успјело, јавности су приказане одличне фотографије које су илустровале историјски успјех, док су мање успјешне остале прикривене неко вријеме.

Да није било фотографија које ће оставити без даха, само спуштање на Мјесец не би имало такав јак пропагандни ефекат. Стога, да би се обезбиједили од могућности да им након дивног љетовања фотографије послије развијања испадну мутне или ружне, Американци су, тврде они што у све сумњају, прво све снимили у студију, па затим кренули на Мјесец.