Након пропуштених шанси да формирају власт у прошлости, Томислав Николић и Војислав Коштуница су, изгледа, коначно нашли заједнички језик.

Пише: Марко Шикуљак

У новијој политичкој прошлости Србије, Војислав Коштуница и његова Демократска странка Србије (ДСС) били су истинска, најпожељнија удавача. Њихов коалициони потенцијал протезао се од крајње љевице до крајње деснице, али ипак Коштуница се опредјељивао да у власт улази са екстремима који нагињу на лијеву страну.

Томислав Николић, још када је као потпредсједник Српске радикалне странке (СРС), гријао фотељу Војиславу Шешељу на привременој откоманди у Хагу, покушавао је да примами Коштуницу списком на којем се уступци могу бесконачно дописивати.

Покушај први

Након избора 2003. СРС је била убједљиво најјача партија у парламенту Србије. Имала је 82 посланика или 27, 61% подршке бирача. ДСС је имала 53 посланика, а 17,72% одсто гласова. Данас владајућа Демократска странка је пожњела резултате дотадашње политике, а поготово непопуларних насљедника убијеног премијера, те је добила свега 37 посланичких мандата или 12,58%.

Због Ђинђићевог потпуно нелегалног одузимања мандата посланицима ДСС у оквиру посланичке групе Демократске опозиције Србије, није долазила у обзир коалиција са привременим премијером и предсједником ДС, Зораном Живковићем. Ту треба у обзир узети и кадрове као што су Чедомир Јовановић и Беба Поповић, под чијим вођством је изведена акција "Сабља", гдје је мало фалило да буде ухапшен и лидер ДСС, што се (срећом по демократију у Србији) није десило.

Међутим Коштунца се ипак одлучио да направи Владу са три партије (Г17+ Млађана Динкића и коалицијом Српски покрет обнове Вука Драшковића и Нова Србија Велимира Илића), да би касније обезбиједио подршку Социјалистичке партије Србије; под вођством Ивице Дачића, која је владу подржавала као мањинску и није имала министарска мјеста.

Радикали су одбачени, нешто због Шешељевог примитивачког педигреа, са којим се имењак Коштуница никако није могао помирити, а много више због снажног противљења дипломатског кора из ЕУ и САД, да радикали у било ком облику уђу у власт.

Још тада је партија, само четири године раније озлоглашеног Слободана Милошевића (СПС), била прихватљивија и међународној заједници и домаћој политичкој елити, којој је било стало до мишљења Запада. Вјероватно јер није имала, нити данас има, снагу и масовност коју су имали сљедбеници Томислава Николића.

Покушај други

Након избора 2007. године радикали су поново најјача политичка снага у Србији, али са изборним салдом окрњеним за једног посланика, док су ДСС и ДС замијениле мјеста на ранг листи. Демократе, са својих 64 мандата аванзовали су чак 28 посланичких мјеста. При том треба нагласити да је Коштуница овај пут ишао у коалицији са Велимиром Илићем гдје су освојили 47 посланичких мандата.

Тада је влада поново формирана под диригентском палицом Војислава Коштунице и поново без радикала, а уз подршку странака ДС, ДСС-НС, Г17+. Ова влада је била кратког даха због непомирљивих разлика међу коалиционим партнерима, па су избори расписани већ наредне године.

Војислав Коштуница је искористио Томислава Николића смјестивши га на листу рекордера српске политичке историје, као јединог човјека који је био предсједник скупштине само један дан. На тај начин је Коштуница извршио притисак на своје касније коалиционе партнере, који су били врло невољни да му дају премијерско мјесто.

Са једне стране због доста слабог резултата у односу на ДС која је истицала Божидара Ђелића као човјека који нема алтернативу на премијерском мјесту; а са друге због Коштуничине изражене политике заштите државних интереса и националне свијести, што су из ДС претпостављали послуху налозима из ЕУ и САД.

Покушај трећи

У мају 2008. године, ситуација је тотално другачија, јер улогу најпожељније политичке удаваче од ДСС преизима Дачићев СПС, који је изашао на изборе у коалицији са Партијом уједињених пензионера Србије и Јединственом Србијом Драгана Марковића Палме.

Радикали су поново доживјели благи пад и освојили три посланичка мјеста мање, а коалиција са прошлих избора ДСС-НС је доживјела дебакл изгубивши 17 посланичких мандата, наступајући са позиције власти и само годину касније.

Почели су мукотрпни преговори у којима се са молбама и уступцима Томиславу Николићу прикључио и Војислав Коштуница, али је СПС (без обзира што је прво преговарао са њима двојицом) одлучио да  се приклони блоку под вођством Бориса Тадића – За европску Србију.

Покушај четврти?

Данас воодеће опозиционе странке у Србији Српска напредна странка и Демократска странка Србије почеле су  разговоре о могућностима сарадње, с циљем расписивања ванредних парламентарних избора, гдје некадашњу улогу Томислава Николића (молиоца) преузима Војислав Коштуница, чија је партија данас у незавиднијем положају.

Лидер напредњака Томислав Николић и лидер народњака Војислав Коштуница разговарали су у сједишту СНС. Након првог сусрета њихови лидери су поручили да се треба борити против политике да "Европа нема алтернативу".

Николић је рекао новинарима послије састанка да са саговорницима није било спорења о томе да се треба борити против политике да "Европа нема алтернативу", али да то не значи промјену политике напредњака према ЕУ и да су они за Унију.

"Само Србија, породица и живот немају алтернативу", рекао Николић, додајући да су СНС и ДСС утврдиле "црвене линије", а то су одбрана територијалног интегритета и суверенитета Србије.

Коштуница је рекао да треба прекинути "погубну политику" да "ЕУ нема алтернативу" и да су СНС и ДСС сагласне да су Србији потребни нови избори, због чега је потребна и сарадња двије странке, али да није било ријечи о предизборној коалицији.

У делегацији ДСС били су и потпредсједник странке Слободан Самарџић, функционер Марко Јакшић и портпарол ове странке Петар Петковић, а у делегацији СНС замјеник предсједника странке Александар Вучић и функционер СНС Јоргованка Табаковић.

Да ли ова прича има срећан крај, гледаћемо у неком новом наставку, односно покушају.