Којим писмом пишеш? Питање је које се може поставити само Србину. Ми смо тренутно једини народ у цивилизованој Европи, чији се апсолутно сви припадници могу похвалити да умију читати и писати по двије азбуке, на једном те истом језику.

Овај фељтон се намјерава бавити тим феноменом. Његовим посљедицама по српске националне, односно културне интересе. Од када датира овакво стање, какви су његови резултати, и шта нас очекује у будућности?

ЈУЧЕ ДАНАС СУТРА
СЦГ РС

Осим друштвене наказности и културне несамопоузданости, појава тзв. латиничења указује на први симптом кризе ћирилице. Трагикомично је, да праузрок ове појаве стоји у изложености хрватском етимолошком правопису, натураном за вријеме НДХ и СФРЈ. Он истрајава на Washingtonu, Baudleaireu, Picassou; само се, у нашем случају, овај правопис појављује у тексту интегрално биљеженом ћирилицом.

Иако страног поријекла, ове ријечи су неодијељене ознакама или преводилачким напоменама. Термини готово искључиво из енглеског језика, углавном у рубрикама за популарну културу.

Примјер (саставио аутор):
Бристолски састав Portishead можда није измислио трип-хоп, али је двојац Geoff Barrow и Beth Gibbons, популарисао правац далеко више него Massive Attack или Tricky.

Оваква измјена кодова у реченици, не само да описује плагијаторску и неоргиналну природу онога ко за њом посеже, него је и немогућа било гдје друго у свијету. Поготово у англосаксонском културном кругу, који се тако покушава подражавати.

Ово проистиче из обичаја у српском новинарству, да се не преводе имена музичих састава и њихових дјела. Што звучи нелогично, ако у обзир узмемо праксу с филмовима или књигама.

Младима који почињу писати о култури, непримјерено је писати како говоре. Ако Портисхед буде могао правилно прочитати и тракториста, новинар ће изгубити своју квислиншку улогу посредника ка узвишеној цивилизацији. Зато он протеже своју стручност и на властита имена, те, by the way, и друге дијелове реченице.

Овакво биљежење страног појма, наравно, није предузето због лакше консултације изворне литературе. Тада се појам, уз изговор, наведе у основном облику у загради.

Латиничењу се више прибјегава, што је аутор несигурнији у изговор и значење стране ријечи. Што ће рећи да нам правопис зависи искључиво од танане нити генија, испредене из домаће интелектуалне дупеувлаке.

Латиничењу се више прибјегава, што је аутор несигурнији у изговор и значење стране ријечи. Што ће рећи да нам правопис зависи искључиво од танане нити генија, испредене из домаће интелектуалне дупеувлаке.

Која никада неће именовати руски блокбастер као: Ночной дозор, или на плакату изворно издетаљисати најаву: студия тритэ Никиты Михалкова, представляет фильм Статский советникъ; мада, у етимолошком жару, при писању ћирилицом за то има далеко више графолошког оправдања. Дочим, најаве попут Universal pictures presents... редовно остају на нашим плакатима, и то као врста обавезе чије се неиспуњавање сматра непристојним. Могућност ћирилског оригинала у латиничном тексту, са друге стране, сматра се још непристојнијом.

Због изразитог броја стваралаца склоних оваквој правописној спрдњи, у прошлом наставку поменути омладински часописи (БУМ, Револт, Бука) имали су велике проблеме код конверзије знакова приликом припреме за штампу.

Тако се онај што није могао поднијети да филм зове Посљедњи валцер, црвенио пред локалном латиничарском елитом, уз наслов Тхе Ласт Њалтз. Зато су за разлику од Гласа Српске, који још има неку ваздушасту обавезу традиције, ова младолика издања редом прешла на латиницу.

Због своје марионетске природе, институције РС нијесу учиниле било шта за превенцију овог процеса.

Најбољи примјер за непостојање културне политике су новчанице. Оне свједоче да се Србе у БиХ ништа не пита, нити да имају представнике заинтересоване за одбрану културних интереса. Поготово њих!

Најбољи примјер за то су новчанице. Оне свједоче да се Србе у БиХ ништа не пита, нити да имају представнике заинтересоване за одбрану културних интереса. Поготово њих!

Након неразумљивог одбијања да тадашњи гувернер Питер Никол српску верзију новчанице потпише ћирилицом, појавиле су се банкноте са увредљивим грешкама.

Новчаница од 1КМ је носила натпис Иво Андриђ (Ђ умјесто Ћ), она од 10 КМ још носи латинични Aleksa Šantić, док највише грешака посједује апоен од 5 КМ. Поред натписа Меща Селимовић (са руским Щ, умјесто српског Ш), и писана ознака вриједонсти је забиљежена као РЕТ КОНВЕРТИБИЛНИХ МАРАКА.

Но, и сви остали апоени (укључујући и латиничне варијанте) имају теже видљиву грешку. На контролној нити у свакој од њих, иницијали Централне банке БиХ гласе ЏББХ (са Џ, умјесто Ц, што би онда требало да значи Централна Банка БХ).

Уз то, новчаница од 200 КМ је понијела лик Иве Андрића, а да је није надомјестила ни једна друга, на повученом апоену од 1 КМ.

Њен парњак са Иваном Франом Јукићем је маратонски дуго остао оптицају, као уосталом и све поменуте новчанице са грешкама, које користимо и данас.

На јединственим апоенима (кованицама и 200 КМ), ћирилица долази увијек на другом мјесту. Барем када је у питању први натпис на лицу новчанице.

Да вјечно друго мјесто ћирилице није случајно, показује и примјер Дистрикта Брчко. Иако му је сједиште на територији РС, сви путокази или јавни натписи су избиљежени прво латиницом.

Исто је и са свим осталим заједничким институцијама, које настављају политику из СФРЈ, укључујући "заједнички" РТВ сервис (БХТ).

Он ћирилицу користи симболично (по Титовој матрици), при чему је нема ни у једној емисији музичког, забавног, или техничког садржаја.

Ситуација на јавном сервису РС (РТРС) је далеко гора обзиром на звање "националне тв-куће". Довољно је рећи да уопште нема ћириличних титлова страних остварења, јер руководство испуњава захтјеве оглашивача, који немају визију о "два писма као богатству народа", већ брину да ће примјеном ћирилице изгубити гледаност код несрпске популације у другом ентитету.

Алтернативна ТВ користи и ћириличне титлове, али их никада нема у програму Мреже плус, који се као сигнал уједињених станица, емитује на цијелој територији БиХ. Једини канал из РС, који би условно могао понијети титулу ћириличног, јесте земаљски програм ТВ БН. Но и он, нажалост, само условно.

Стога, ћирилица данас западно од Дрине преживљава само по инерцији, или захваљујући личном пркосу писменог човјека.

Дани(ј)ел Симић