Пред тако језовитом трагедијом од руке свјетских моћника, најрјечитије се шути.

Стога је инсталација у простору вјероватно најподеснији начин да се тај злочин сачува од заборава, становништво опомене за будућност, те пошаље порука да се такво нешто никада не смије поновити.

Баш зато се прије бирања најподеснијег тродимензионалног објекта, који ће у јавном простору сублимирати све што је горе речено, није смјело шутити! А шутило се.

Поводом споменика за "12 звјездица" такође није било уочљиве воље да што шира културна јавност, јавност уопште, буде упозната са предложеним рјешењима. Још и горе, након откривања "споменика" у наше медије је процурило само патетично обавјештење о догађају, што је својеврсно понављање злочина над овом невином дјецом.

Зато нашим истакнутим умјетницима овај трећи и за сада финални пут, ни по којој равни не можемо замјерити оштар тон и небирање ријечи, којим су испратили овакав резултат интересних групација и појединаца, укључених у израду овог "споменика".

Небојша Ђумић, академски вајар

"Споменик представља знак питања и симболизује мајчину утробу, а дванаест срца унутар обруча дванаест невиних душа". Ово је кратак и језгровит опис споменика из уста Недељка Митровића, предсједника Организације породица погинулих и несталих цивила и бораца РС.

Поново алуминијумска конструкција! Дал' је преостало материјала од "тополе" пред зградом Народне скуптине РС? Штета је да се баци? И, поново, потпун изостанак вајарског језика.

Овај пут је нешто више вођено рачуна о смислу споменика, али ригидна изведба и лош одабир материјала у нама производе само супростављена осјећања према модерној архитектури.
Симболика која је донекле обећавала, уништена је непромишљеном и дводимензионалном формом. Скулптура се ипак треба сагледати са свих страна, а ова је направљена да се посматра само са једне. "Мајчина утроба" је "метални затвор", а "дјечије душе" ... процјените сами.

Ова творевина, хладна и лишена емоције, тешко ће у нама пробудити осјећаје њежности. Ова тематика, сама по себи, тражи третман "органске" природе, који у металу могу да изведу само највећи мајстори попута Аниша Капура. Што због талента, што због техничких ограничења.

Споменик који у нама буди најсвјежију колективну емоцију везану за највећу могућу трагедију – губитак дјетета, заслужио је пуно више.

Зоран Црнчевић, академски вајар

Ово је тренутно најлошија јавна скулптура у Бањој Луци. И најлошији споменик жртвама, који сам до сада имао прилике да видим.

Овој скулптури недостаје све: концепт, форма, историјска релевантност. Та скаламерија се уопште не може звати скулптуром. Чак и да служи као реклама за лимарску радионицу, своју функцију обавља веома лоше.

Обзиром на релативно кратку временску дистанцу, могуће је било пуно боље сублимирати лично емоционално проживљавање овог страдања најнемоћнијих, и затим тај емоционални набој уградити у рад. Како нисам упућен у детаље конкурса и начин одлучивања комисије, могу само рећи да смо овим (не)дјелом, умјесто новог умјетничког чеда, добили јалову естетску онанију.

Ова јавна скулптура уопште не комуницира задње тренутке беба уморених гушењем, њихов страх и плач, њихову тјескобу, задњи хроптај, и одлазак њихове чисте дјечије душе у небо. Она не комуницира јецај њихових мајки, шкргут зуба њихових очева, тугу комшија, и немјерљиву бол коју су грађани Бање Луке и Републике Српске доживјели када је објављено да је умрла и дванаеста беба.
За рад на ову тему, мултимедији би вјероватно били пуно примјеренији вид комуникације са посматрачем. Овакав рад би морао да путем интеракције, на више свјесних и подсвјесних нивоа, у посматрачу индукује искуство беба, хладноћу и страх њихових задњих тренутака. Он би морао да својим дјеловањем на чула посматрачу отшкрине врата ужаса, кроз који су пролазили сви они који су беспомоћно гледали самртни дјечји хропац.

Успјешан рад на ову тему се могао реализовати као мултимедијални маузолеј, спомен комплекс, парк сјећања, или јавна видео пројекција. Коштало би нас сигурно више од 1.000 КМ, али би представљало трајну заоставштину нашег града генерацијама које долазе.

Ову скулптуру није потребно оцјењивати по категоријама. Она је ужасна. Жао ми је због оних који су радили на његовом стварању, али морам рећи да је овај споменик истинска срамота за наш град.

Милак Раденко, академски сликар

Могу да кажем да је ово карикатура споменика. Илустрација споменика. Као да је неко исмијавао, карикирао догађај као што је трагедија везана за судбину 12 беба. Уколико би неко хтио да карикира и исмијава, онда би требало поставити управо овакав споменик.

Прво, овај споменик је катастрофално постављен у простор. Поред Поште у дворишту Музеја савремене умјетности, гдје људи чекају аутобус... Такав један појам, односно догађај, треба меморијално мјесто, простор који би био адекватан.

Тешко је сада рећи гдје би се он налазио, али ја бих за овакву трагедију направио Музеј дјетињства или парк, који би читав био споменик тој дјеци или неиживљеном дјетињству.
Неиживљеним дјетињству који не само да нису имала ова дјеца (она нису имала ни живот), већ да се у једном пренесеном значењу направи парк у спомен неиживљеног дјетињства, у спомен све дјеце која су рођена у ратном периоду и нису имала нормално дјетињство.

Ово дјело на први поглед асоцира на упитник, односно хтјело се направити споменик који поставља неко питање. Једино у чему се успјело у том запитању, јесте потпуна банализација догађаја и његово свођење на једну катастрофалну форму.

Мислим да би сваки даљи говор о техничким аспектима, форми, материјалу, ублажавало основни утисак који ово дјело оставља на мене – а он је катастрофалан!

Предраг Митрић, академски вајар

Скулптура, споменик посвећен бебама жрвама у Отаџбинском рату, не заслужује посебну пажњу, а камо ли да заузима репрезентативно мјесто у граду. Намеће се питање да ли је ауторка овог ликовног дјела била свјесна тежине задатка, и да ли је доприносила истом? Очито да није.

Да јесте, не би кренула у ову авантуру. Очито је и то, да она не зна много о вајарству. Колико је до сада урадила скулптура? Не мало, него ниједну. Да ли неко ко је неискусан у неком послу, у овом случају у вајарству, може по позиву добити да ради скулптуру намијењену јавном простору?

Да је све ово тачно, показује то што је скулптура јако лоше изведена у техничком смислу, а Бога ми, и у ликовном. Линија форме масе, која је спиралног облика и изведена из златног пресјека и требала би да симболише знаг питања (?), недовољно је утегнута и недозвољено благо кривуда. Она чини текстуралну супротност језгру од 12 чинилаца, које симболише 12 беба. Знам да је ауторка урадила скицу и предала је у радионицу. Међутим, била је дужна да прати даљи ток израде и бдије над будућношћу своје скулптуре. Па ваљда зна да и у архитектури постоји надзорни орган (будући да је аутор архитекта), који прати ток материјализације нацртне идеје?

Такође, није ми баш најјасније освјетљење око скулптуре. Да ли у ноћи њена скулптура постаје лумино-објекат или је свјетло ту просто да се види? Ауторка је требала порадити на тој проблематици, јер у ноћи све шљашти. Кад се креативно заиграла са текстуром, зар није примјетила да, ако се изузме чињеница да је предња страна одраз у огледалу задње и обратно, да су онда оне идентичне? То води ка монотонији.

Да би разбила ту монотонију она је требала употријебити минимум умјетничке инверзије (дорада рустике) да ријеши ту парцијалну проблематику. Њена умјетничка инвенција није била ограничена, па зато није искористила прилику. Очито је да је ову вајарску авантуру платила цијеном неискуства.

Који су јој били мотиви?

Брз излазак из анонимности ка путу славе? Новчана накнада за дјело? Жеља да направи каријеру и умјетничку биографију обогати, па тако уђе на велика врата Академије умјетности у Бањој Луци, када се успостави вајарски смијер (Надам се да ће се и то десити, ко се чека?)?

До тада, драгој колегиници препоручујем да уради коју скулптуру у другим материјалима (глина, гипс, гас-бетон), јер вајарство и није тако лаган израз, како је она мислила, а скулптура у металу захтијевна. Драга колегинице, вама је вјероватно неко предложио да сачекате, да сазрите као архитекта, да сачекате искуство, па ћете добити послове у струци?

Е, па то важи и за вајарство.

Везане вијести:

Геноцид у нерђајућем челику: Ужаснута топола

На дан БЛ: Споменик бану или дилетантизму?