Текст Далиборке Киш-Јузбаше „Бања Лука: полицајац Драшко Танасић малтретирао малолетнике?!“, који је јуче објављен на Фронталу, односно изостанак озбиљнијих реакција на скандалозно понашање једног полицајца, сликовито свједочи о томе колико смо ниско као друштво пали.

Чињеница да један јавни службеник, кога плаћамо сви ми, па и родитељи несрећне дјеце која су била жртве злостављања „људи у плавом“, врши психо-физичку тортуру над малољетницима, без било каквог разлога, а да нико, али нико на то не реагује, ни медији, ни полиција, нити толике вајне невладине организације које се шатро баве заштитом људских права, показује да смо добрано загазили једним путем који води у-бездан.

Јер, шта још треба да се деси, па да нешто почне да се дешава у овом друштву? Да ли смо постали маса ходајућих зомбија, који више не реагују на било шта? Откако постоји Фронтал скретали смо пажњу на различите аномалије у овој нашој заједници. А ако прихватимо да су многе такве наше теме говориле о неким општим проблемима, да су се у њима могли препознати, па и наљутити, политичари и, уопште, људи експонирани у јавности, те да су због тога углавном и биле игнорисане од стране политичког естаблишента и класичних медија за које знамо, а и писали смо како функционишу, какво је онда објашњење што више нико не реагује ни на то што су нам у полицији људи крајње упитног психичког здравља, без било каквих етичких и професионалних вриједности, који нам-туку дјецу?

Јер, кад до тога дође, све иде у други план. Људи који живе на овом простору прихватили су да немају уређену државу. Да немају животни стандард какав имају грађани у нормалним срединама. Да немају правично правосуђе. Да немају професионалну и ефикасну државну управу. Да немају могућност да на редован начин, без веза и везица, пронађу одговарајуће запослење. Да немају квалитетно здравство. Да немају оптималан образовни систем. А сад треба да се суоче са трагичном чињеницом да, очигледно, немају више ни сигурност да им органи „реда“ неће испребијати дјецу.

Дотле смо дошли. Велика већина људи која је ратовала за Републику Српску највише је то радила због тога што је хтјела да својој дјеци осигура, ако ништа друго, систем који је неће физички угрожавати. И десило се то да ни то више није сигурно. Полиција није успјела да школска дворишта очисти од дилера дроге и силеџија, али зато успијева да вишак енергије искористи тако што ће млатити и застрашивати малољетнике. Полиција се није упустила у борбу са криминалцима, бандитима, онима који се баве наркотицима, шверцом, онима који убијају, туку, онима који су покрали имовину која је стварана деценијама, те су тако постали милионери и управљају нашим животима. Ништа од тога полиција није урадила.

А сада нам туче дјецу. То ради наша полиција данас. За то их, очигледно, плаћамо. Подсјећамо, полицајци су јавни службеници. Плаћају се из буџета Републике Српске, а који пунимо ми, обични грађани ове земље. Не тајкуни-они траже свакодневно начин како да не плаћају своје обавезе и тако поткрадају редовно буџет, а плаћају медије и политичаре те тако управљају Српском и представљају се као њени заштитници и елита. Елита која поткрада Српску. Не пуне тај буџет ни политичари-они се тове на рачун тог буџета, и доносе одлуке чије су посљедице стално смањење истог. Ми пунимо буџет и плаћамо јавне службенике, укључујући и полицајце. Они имају обавезу да раде у нашем интересу, и није обрнуто. Ми смо њима господари, не они нама. А дозволило им се да постане потпуно другачије. Да постану, као што је Далиборка описала, буквално господари живота и смрти.

Министре Станиславе Чађо, покажи да си човјек. У овом случају нема ни „п“ од политике. Пред собом имаш јадне родитеље. Још горе, пред собом имаш уплашену, истраумирану и понижену дјецу. Дјецу. Како би се ти осјећао да твоје дијете неки психопата злоставља? Да ли у Републици Српској данас имамо и дјецу првог и другог реда? Да ли било које дијете заслужује да буде предмет, предмет, лијечења болесних фрустрација полицајаца? Свјестан си да је почињено тешко кривично дјело. Починили су га припадници органа унутрашњих послова, на чијем си ти челу. Шта ћеш да предузмеш поводом тога? Ако и у овом случају затаји правна држава, ако и ово прође као да се ништа није десило-онда је све изгубило смисао. Не требају нам Сарајево ни странци да нам руше Републику Српску. Сахранили смо је, и то најдубље, ми сами.

Медији у Републици Српској, стидите се. Ни слова, ни једног слова нисте написали о овом вандализму. Шта ви уопште радите? Чему служите? Умјесто да сте повукли ову причу, да сте направили тему, да сте информисали јавност о тероризму на улицама Бање Луке-ви ћутите. Ћутите као и увијек. Као мишеви. Мишеви и јесте. Жали боже ових редака које смо вам посветили у овом тексту.

Једино што је битно послије свега јесу ова дјеца жртве полицијског тероризма. Најважније је да се санирају посљедице које су им нанешене. Психичке, прије свега. А ако се извуку некако из те трауме, ако заврше школе и постану честити људи, шта ми њима више уопште можемо да поручимо? Рађали су се у рату. Дјетињство провели у постратном окружењу. Сада их млати полиција. Кад заврше школе да им нећемо рећи да остану овдје? Да граде и поправљају Републику Српску? Ма стјераће нас у три лијепе ако кренемо са тим лажним моралисањем. Шта је то Република Српска учинила за њих? Једно велико НИШТА.

А сад их њена полиција туче.

(Редакција Фронтала)