Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. (07.09.2020)

Prije neki dan saznah da u javnim preduzećima Republike Srpske rade ljudi kojima je jedini, ili skoro jedini zadatak, da prate šta po internetu pišu osobe koje su iz nekog razloga interesantne vlastima. Pretpostavljam da ne samo da prate šta se piše, već i ko lajkuje, šeruje i komentariše to pisanje. Ponekad se pritisne i print skrin za arhive. Na kraju dana izvještaj se uredno pošalje gdje treba, a sve to za platu od nevjerovatnih 1000 KM.

Ovo je odlična vijest za sve nas koji živimo u  Republici Srpskoj jer pokazuje da u ovim haotičnim vremenima sistem ipak funkcioniše besprijekorno na svim nivoima od lokalnog, preko partijskog, do entitetskog nivoa. Takođe ovo ohrabruje, jer pokazuje da para u budžetu ima za sve pa i za žbirove i drukare. Na ovaj način vlast daje priliku mladim i školovanim Srbima sa Fakulteta političkih nauka u Banjaluci, a vjerujem sa drugih fakulteta, da pokažu šta znaju i koliko umiju. Time se smanjuje i nezaposlenost. Na kraju važno je istaći da to ne radi policija, što demantuje sve one koji zlonamjerno tvrde da je ovo policijsko društvo. 

Ali to nije sve.

Zaposlen čovjek ima mogućnost da se „ostvari“ kao muž i otac i na taj način Republika Srpska diže natalitet što je opet dodatna korist.

Iskreno, baš sam se obradovao ovom saznanju, jer vrlo često imam osjećaj da ono što napišem niko ne čita ili čitaju samo Bošnjaci.

Budimo pošteni, od majke nemaš nikakve koristi jer se ona po vazdan samo brine zbog onog što pišem i govorim i stalno vrši pritisak da prestanem. Ženu stalno nerviram, djeca samo traže pare, pas hoće samo da se šeta, ali ipak ima neko ko me pažljivo sluša i čita. Divan je osjećaj kada znaš da neko prati sve što napišem na blogu, Fejsbuku, Tviteru, Instagramu ili LinkedInu. Da neko sve to sortira, analizira, promišlja, a možda i komentariše ono što ti pišeš. Dragi prijatelju žbiru praštaj zbog moje nepismenosti i „gutanja“ slova.  

Rijetko se danas sreću takvi prijatelji.

Ako je On ili Ona dovoljno empatičan, naš odnos ima potencijal da s vremenom prerasta u nešto više, recimo u platonsku ljubav. On počinje da prepoznaje kada pišem iz srca, kada nazor, a kada za novac. On zna kada pišem za štiftunge, kada za Soroša, kada za vehabije, kada za Bakira, kada za Stanivukovića, kada da bi se dodvorio Amerikancima. Naravno, on poznaje i moj stil, sintaksu, semantiku, ali i moje strahove i frustracije. On ustaje sa mnom, sa mnom šeta, jede, odmara. On liježe kada i ja liježem.

Ako se naša veza otrgne kontroli počinje da me voli kao Vulićka Dodika.

Sa mnom On ili Ona ulazi u Srpsku iza ogledala i otkriva jednu potpuno novu Republiku Srpsku u kojoj vlast krade, javni servis laže a institucije varaju. Heroji zločinci, a borci se još bore sa PTSP-om. Saznaće da iza patriotizma se krije diskriminacija i manipulacija. Mrziće me, nazivati autošovinistom, izdajnikom, plaćenikom, ali neće odustajati od čitanja. On ili ona permanentno uči, jer ovo što ja govorim i pišem ne može da se čuje i pročita na RTRS-u ili nekom drugom partijskom mediju. On ili Ona uvijek se iznenadi kada shvati da postoji i druga perspektiva iz koje se neki događaj ili problem može sagledati i riješiti. Mrziće me ali i čuditi se kako mogu da pišem o svemu i svačemu. 

I jednoga dana, kada sve ovo prođe, Dodik postane prošlost, frakcije rasture SNSD i na vlasti budu neki drugi ljudi, ne treba da se brineš za svoj posao. Uvijek treba nekog pratiti, prisluškivati, cinkariti i nadzirati, a ti si u tome profesionalac.

Prenošenje blogova Srđana Puhala nije dozvoljeno bez pismenog odobrenja redakcije. (07.09.2020)

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal