Прије тридесет година, усвајањем УН Конвенције о правима дјетета, забиљежили смо један од најсвјетлијих тренутака људске цивилизације до сада, који је заувијек и радикално промијенио положај дјетета у друштву и усмјерио развој држава потписница према високим стандардима заштите права дјетета, које ова конвенција прописује. Данас је то најприхваћенији споразум на свијету, који тренутно нису ратификовале једино САД, и који је дјеци загарантовао властита неотуђива права и одговорности, прилагођена специфичностима које људски развој до осамнаесте године има. 

Ипак, овако висока глобална сагласност око тога да ће државе потписнице гарантовати сваком рођеном дјетету право на живот, опстанак и развој, на исказивање и уважавање мишљења, на недискриминацију било које врсте, и нарочито на усмјеравање свог укупног развоја у најбољем интересу дјетета, није још увијек створила свијет у којем живе и развијају се сигурна, сретна и задовољна дјеца, али је имала итекако важне добре резултате.

Такође, свједоци смо да растући број проблема у свијету управо за своје највеће посљедице има негативан утицај на дјецу и њихов развој, од сиромаштва, сукоба и ратова, лоше уређене социјалне, здравствене и дјечије заштите, недоступног образовања, климатских промјена, миграција, до још увијек неистражених посљедица живота у модерном друштву. Зато је важно посматрати ове посљедице кроз њихов утицај на дјецу јер смо се обавезали да ћемо то чинити, и то у најбољем интересу за свако дијете. Све потписнице се међу собом разликују према реалним могућностима али и посвећености коју су уложиле у овај процес. УН Комитет за права дјетета прати ову ситуацију кроз процес извјештавања сваке од држава потписница, усмјеравајући препорукама за сваку државу овај процес у реалном и пожељном правцу. 

Код нас се те препоруке, а ни права дјетета, нису претјерано озбиљно схватали до сада, али сада је вријеме да промијенимо однос и према њима, поготово јер се налазимо у ситуацији у којој више нема дилеме да нам друштвени развој испашта због небриге према дјеци првенствено. Требали смо се давно забринути за породице које не могу да дјеци обезбиједе елементарне услове за сигуран и достојанствен живот, и све снаге усмјерити на побољшање њиховог стања и статуса, ме чиме он био изазван. Многи су упозоравали, али је било мало оних који су упозорење чули.

Упоредо са овом годишњицом, Уједињене Нације обиљежавају још један важан корак у заштити права дјетета, за који је посебно важно да знају људи у Босни и Херцеговини. Обиљежава се пет година од када је на снагу ступио Трећи опциони протокол уз Конвецију о правима дјетета, Протокол о комуникацији, који је ратификовала и БиХ. 

Овај протокол значајно подиже ниво заштите права дјетета на међународном нивоу, јер омогућава дјеци, као носиоцима права, да траже заштиту својих права кроз УН Комитет о правима дјетета, и у појединачним случајевима, када се ова заштита не може добити у земљи у којој дијете живи. У компликованим, често дугим и непоузданим процесима заштите дјечијих права у нашим домаћим системима, ово је важан инструмент за који треба да знају и дјеца и они који брину о њима, и који треба да користе, када се исцрпе све домаће опције за заштиту права дјетета. Ово је важан корак ка заштити дјеце која живе у друштвима која нису у стању да се за своју дјецу побрину. 

У овом тренутку Босна и Херцеговина нема најбитније стратешке документе који се тичу дјеце, а немају их ни ентитети. Ово јасно осликава да уопште не видимо дјецу као стратешки важну популацију у процесима креирања будућности. Посебно забрињава и чињеница да економски неразвијена земља каква јесмо, без неке свјетлије перспективе у скоријој будућности, пропуштамо и прилике да искористимо помоћ свих који нам желе помоћи. Ти људи, организације и институције (било да се ради о динамици припрема за ЕУ, процесима извјештавања о имплементацији међународних обавеза по конвенцијама, на основу којих се такође усмјерава и међународна помоћ), желе да знају шта ми планирамо урадити за дјецу, па да нам у томе помогну, а ми тај план немамо.

Изазови са којима се суочавамо су бројни, и што је важно нагласити многи од њих су глобални и нови, и за неке од њих немамо пуно рјешења која можемо искористити из простог разлога јер никада прије нисмо били у сличном цивилизацијском тренутку. Најинтензивнији покретачи промјена у друштву су, историјски, биле технолошке револуције, а радикалност дигиталне револуције, у сред које живимо, може се мјерити са промјенама које је човјеку донијела опозиција палца, кориштење ватре, точка итд. Налазећи се у сред те промјене, али и посљедица неравномјерног глобалног развоја, морамо престати да затварамо очи пред ефектима које она има на дјечији развој, и усмјерити се на то да нам најбољи интерес дјетета, буде, без дилеме, важнији од профита било које врсте, од економског до политичког. У супротном ће револуција поново да поједе своју дјецу, и то дословно. 

Посматрајући дјецу посматрамо и резултате нашег заједничког стварања и дјеловања у друштву, и као појединци и као професионалци и као заједнице. Ни једно дијете се не рађа агресивно нити насилно, али чињеница да је све више дјеце која показују такве облике понашања према другима или према себи, говори о нама, а не о дјеци. Чињеница да се суочавамо са промјенама у начину на који дјеца функционишу когнитивно, емоционално и социјално, говори о нама, а не о њима. Проблеми са учењем, обимом пажње, емоционалном контролом, капацитетима за критичко и стваралачко мишљење, насиљем и његовим посљедицама, здрављем, њихов систем вриједности, медјусобни односи и односи према свијету у којем живе су продукт онога што смо ми дјеци дали или ускратили. 

Нема јаснијег огледала за једно друштво него да се загледа у своју дјецу. 

У овом тренутку, БиХ укупно, у свом огледалу нити не види дјецу. Преведено на језик чињеница, ово значи да смо на свим нивоима организације, срамно подбацили у прикупљању и анализи података о дјеци, о њиховом психо-физичком стању, породичним приликама, потребама, здрављу. Одговорно тврдимо да нити једна институција, нити орган, нити особа, у овом тренутку не може дати валидан и комплетан одговор на питање о томе како дјеца живе у БиХ, а ни на нижим нивоима организације, јер се то не прати систематски, документовано и усмјерено на сва њихова права.

Извјештаји које смо достављали Комитету за права дјетета Уједињених нација сваке четири године по својим међународним обавезама, увијек су садржали и упозорење да је много презентованих података непотпуно, застарјело, а многе нисмо ни имали. И сваки пут је Комитет за права дјетета слао препоруку да се успоставе ефикасни механизми за прикупљање и анализу података о дјеци, јер без тих података не можемо ни планирати ништа што би било засновано на стварним и актуелним потребама дјеце. Те податке требамо прикупљати од саме дјеце, јер су они врховни стручњаци за сопствено искуство свијета у којем живе и онога што им нуди, од њихових родитеља и професионалаца који служе у њиховом развоју и њиховој заштити. 

Добили смо и нови пакет препорука од УН Комитета за права дјетета, па га ваља пажљиво прочитати и уградити у планове. Ми живимо у земљи у којој се људска права поштују минимално и једва довољно за социјални мир, посебно због чињенице да велики број одраслих, а дјеце поготово, уопште не зна своја права и њихов неотуђиви статус, па се зато често и налазимо у ситуацији да нам се та права додјељују или одузимају, да се њима тргује или условљава. За многе генерације дјеце и њихове породице је касно, они су већ отишли у потрази за опстанком и сигурношћу, они су оне одрасле особе које дијеле дјецу на „нашу“ и „њихову“, они су дјеца која се не смију, они су они који трпе насиље и глад у тишини јер више не вјерују никоме. Њих смо изневјерили, и не само то него смо им ускратили права која им нико ускратити не смије. Како се оно зову људи који крше закон? Е, то смо ми као друштво, јер је Конвенција о правима дјетета, по својој снази, изнад наших домаћих закона. Поредећи се са другима у свијету..нисмо најгори, а  имамо и јако добрих пракси које су се временом развијале макар локално. У исто вријеме, имамо и праксе сегрегације дјеце у образовању, на примјер, тамо гдје је никако не би смјело бити. Много је проблема и много изазова, на којима треба радити, али оно што брине јесте чињеница да нисмо урадили све што смо могли, да би дјеца остварила своја права. Ни приближно!

Иде нам изборна година, вријеме великих обећања, одлична прилика да питамо наше кандидате у локалним заједницама шта планирају урадити за дјецу и унапређење њихових права, и то без прихватања одговора који су пароле и окидачи емоција, затражимо од њих јасан план базиран на стварним потребама, који садржи рокове, одговорна лица и буџете. И то не зато што то дјеца која живе овдје „заслужују“, него зато што су рођењем на овој планети стекли неотуђиво право на то, а државе у којима су рођени су ратификацијом Конвенције о правима дјетета преузеле правну обавезу да то учине, што значи да дјечија добробит није  одговорност само њихових родитеља, него друштва у цјелини.

Аутор: Александра Штрбац, извршна директорица организације "Здраво да сте"