Од 178 рудара који су тог јутра ушли у окно број 2 Алексиначког рудника, половина се није вратила. Љубиша Станојевић, који је са својим тимом из јаме извлачио тијела настрадалих рудара, награђен је државним орденом за храброст.

"На све стране лешеви, а прије тога су се борили за живот, помоћу маски које су имали само спасиоци. Тешко, јако тешка сцена, многи од спасилаца нису могли да издрже, па су поврћали и враћали се", испричао је Љубиша Станојевић, члан спасилачког тима.

"Најмање десетак њих сам претходног дана примио на посао, упутио их шта треба да раде, како да раде, а сутрадан су већ настрадали", каже Душан Станојевић, секретар Алексиначких рудника од 1974. до 1991.

Тијела погинулих рудара из јаме су извлачена 29 дана. Извјештавање о овој трагедији био је велики изазов, за тек формирано дописништво РТС-а у Нишу.

Мирјана Живковић, шеф Дописништва РТС-а у Нишу у пензији, каже да је буквално мјесец дана редакција радила 20 сати дневно док последње тијело рудара није извађено из јаме.

"Ми смо разговарали са породицама свих страдалих. Вјерујте, преживљавали смо њихову драму као своју личну", каже Живковић.

Са око хиљаду запослених, Алексиначки рудник био је окосница развоја привреде у овом крају.

"Свакако да је много утицао на привреду, не само на људе који су живели од рудника, њихове породице, већ и на малу привреду и фирме које су се наслањале, како из општине Алексинац, тако и из цијеле Србије", каже Чедомир Ракић, заменик председника Општине Алексинац.

Ово је била једна од највећих рударских несрећа у бившој Југославији, у којој је од тровања угљен-моноксидом настрадала половина прве смјене рудара. Рудник је убрзо након тога затворен, а насеље Алексиначки рудници је од тада скоро потпуно пусто.

Извор: РТС