Društvo
На данашњи дан прије тачно 10 година упокојио се патријарх Павле (ВИДЕО)
На данашњи дан прије тачно десет година отишао је један од највећих духовника српског народа.
Умро је у сну, у Београду на Војномедицинској академији послије дуже болести, 15. новебра 2009. године. Патријарх је, према сопственој жељи израженој у тестаменту, сахрањен у манастиру Раковица.
Рођен је као Гојко Стојчевић, 11. септембра 1914. године у селу Кућанци у Славонији, као веома слабашно дијете које је рано остало без родитеља. Отац Стеван је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и „вратио се кући да умре“ кад је Гојку било три године, иза њега су остала два сина Душан и Гојко. Послије тога мајка Ана се преудала и родила три ћерке, и при рођењу треће је умрла. Душан и Гојко су остали са бабом Драгом и тетком, најстаријом очевом сестром. Тетка их је одгајила заједно са својом ћерком Агицом која је била девет година старија од Гојка — патријарха Павла. Схвативши да је дијете „врло слабашно“, тетка га је поштедила сеоских послова и омогућила му да се школује.
Четвороразредну основну школу завршио је у Кућанцима. У школи је био склон „предметима гдје не мора да меморише, као што су математика и физика“. Иако је из вјеронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов избор за наставак школовања био је богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925—1929) завршио је шесторазредну богословију у Сарајеву (1930—1936). У Београд је дошао 1936. године, гдје је уписао Богословски факултет. Ту је вандредно завршио и више разреде Шесте београдске гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године, а Богословски факултет је завршио.
Гојко је замонашен у манастиру Благовештењу 1948. године и добио име Павле, према апостолу Павлу. Замонашио га је његов духовник Макарије.
Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви светог Ђорђа.
У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, гдје је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим мјестима своје Епархије. Са косовским егзодусом, Призренска богословија Светог Кирила и Методија је привремено премјештена у Ниш, а сједиште Рашко-призренске епархије из Призрена у манастир Грачаницу.
Као епископ рашко-призренски свједочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији.
За патријарха Српске православне цркве изабран је 1. децембра 1990.
Био је 44. врховни поглавар Српске православне цркве од 1990. до 2009. године. Његово пуно име и титула гласили су Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин г. Павле.
Сам шио, крпио, возио се градским превозом, ишао пјешке...
Свако јутро, осим ако није ишао у неку другу цркву, служио је литургију у Патријаршији и причешћивао се, а свако вече је био на вечерњој служби у Саборној цркви заједно са осталим свештеницима за пјевницом. Са собом је увијек носио Свето писмо и молитвеник. По Београду је ишао градским превозом или пјешке. Живио је аскетским животом, сам је шио и крпио одијело и ципеле, и обављао остале мајсторске послове у Патријаршији.
На Савиндан 1997. предводио је у Београду литију која је прошла кроз кордон полиције у Коларчевој улици. То је било у вријеме демонстрација послије локалних избора из новембра 1996. године. Док је био патријарх није примао патријаршијску плату, него једино пензију из периода док је био епископ рашко-призренски.
Оставио је велики траг и био је дубоко поштован не само од православних вјерника, већ и од вјерника других вјера а сматрали су га и ходајућим свецем.
Фронтал
