Истраживачи „Калтеха“ утврдили су да се снажна, стабилна сјећања заснивају на „тимовима“ неурона који су међусобно синхрони и пружају „вишак информација“ који омогућава да та сјећања током времена опстану.

Kоришћење група неурона омогућава мозгу да помоћу „вишка информација“ и даље чува сјећања, чак и ако неки првобитни неурони утихну или буду оштећени.

Истраживање је веома важно за разумијевање како меморија функционише послије оштећења мозга, можданог удара или током Алцхајмерове болести.

Овај истраживачки рад обављен је у лабораторији Карлоса Лоиса, професора биологије, а објављен је крајем августа у часопису Сајенс.

Истраживачки тим који је водио постдокторанд Валтер Гонзалез, развио је тест за испитивање неуронске активности мишева док уче и памте ново мјесто.

Током теста миш је био смештен у једноставно кућиште са бијелим зидовима. Дуж зидова јединствени симболи означавали су различите локације – на примјер, подебљани знак плус близу десног краја и угаона коса црта у близини центра.

На оба краја стазе била је постављена зашећерена вода (као награда). Док је миш покушавао да се снађе и дође до ње, истраживачи су мјерили активност специфичних неурона у његовом хипокампусу (регион мозга у коме се формирају нова сјећања) за које се зна да су одговорни за памћење мјеста.

На почетку, када је животиња била стављена на стазу, није била сигурна шта да ради, лутала је лијево и десно, док није наишла на зашећерену воду.

У тим случајевима, појединачни неурони би се активирали када би миш уочио симбол на зиду.

Овај рад указује да би сјећања могла брже блиједити како старимо јер мање неурона учествује у чувању меморије.

Међутим, током вишеструких искустава са стазом, миш је добро упознао и сјећао се мјеста на коме је била зашећерена вода.

Како јој се више приближавао, све више неурона се синхронизовано активирало пошто би угледао симболе на зиду.

У основи, миш је препознавао гдје се налази у односу на сваки појединачни симбол.

Да би проучили како сјећања временом блиједе, истраживачи су потом мишеве држали ван ових стаза око 20 дана.

По повратку на стазу послије паузе, мишеви који су формирали снажна сјећања помоћу већег броја неурона брзо су се сјетили задатка.

Иако су неки неурони показали различиту активност, мишје памћење стазе се могло јасно препознати током анализе активности великих група неурона.

Другим ријечима, коришћење група неурона омогућава мозгу да помоћу „вишка информација“ и даље чува сјећања, чак и ако неки првобитни неурони утихну или буду оштећени.

Гонзалез објашњава: „Замислите да имате дугу и компликовану причу коју треба да испричате. У циљу да сачувате причу у памћењу, ви ћете је испричати петорици пријатеља, а затим ћете се повремено састајати са свима њима и помагаћете једни другима да попуните све празнине
које је појединац заборавио. Осим тога, сваки пут када намјеравате да поново испричате причу, можете да доведете и нове пријатеље да је ʼнаучеʼ – на тај начин бисте помогли да се памћење сачува и ојача. На аналоган начин, ваши неурони помажу једни другима у формирању сјећања која ће трајати и опстати током времена“.

Овај рад указује да би сјећања могла брже блиједити како старимо јер мање неурона учествује у чувању меморије, а ако било који од ових неурона пропадне, меморија се губи.

У студији се сугерише да би једног дана одређени третмани могли да подстакну ангажовање већег броја неурона за чување меморије, што би могло да помогне у спречавању губитка памћења.

Извор: РТС