Ријечју, пут којим се тада кренуло, а посебно након неколико мјесеци када је Јељцин на прелому два вијека и коначно сву власт у држави предао насљеднику, мало ко је могао да сагледа. Како на западу, тако и на истоку. Велики дио онога што данас проживљава наша планета вуче корјене управо из те 1999.

Ипак, још неизвјеснија промјена могла би да наступи у марту 2024. када Путину, према сада важећем руском Уставу, истиче посљедњи предсједнички мандат. Да ли ће се повући са политичке сцене? Да ли ће, попут свог некадашњег ментора, извући из рукава неког једнако јаког, амбициозног и ауторитативног насљедника, или ће уставно формализовати своја садашња, безмало императорска, овлашћења? Већ и само размишљање на ову тему многима у свијету задаје главобољу. Подсјетимо, мало која држава може у овом тренутку да се похвали лидером који је у својим рукама сконцентрисао толику моћ.

Промјене кроз које је Русија прошла у прве двије деценије 21. вијека у огромној су несразмери са оним што се дешавало у претходном периоду, непосредно по распаду Совјетског Савеза (26. децембра 1991). Инфлација која је пред долазак Путина досегла 36,6 одсто, данас је 4,9 процената. Просјечан животни вијек Руса са 65 година у 1999, попео се на садашње 72 године…

Све поменуто, наравно, не значи да се земља извукла из економских невоља. Наведимо само да статистике показују да се у Русији и даље тешко живи, да је и данас свако четврто дијете на ивици глади. Такође, вријеме успона било је прекидано великим економским шоковима. Поменимо само рецесију 2008–2009. године, или велику монетарну кризу 2014–2017. Недавно помјерање границе за одлазак у пензију са 60 на 65 година живота изазвало је огромно незадовољство међу становништвом…

Ипак, све наведено не умањује чињеницу да би, према садашњем уставу, Путин требало да почне полако да се спрема како би се придружио пензионисаним лидерима. А то задаје приличну главобољу и руским партнерима и онима који избјегавају да се као такви декларишу. Наиме, питање није тек којим путем би могла да настави Русија, већ да ли би тај пут и даље лакше прелазила под руководством већ доказаног лидера, или би резултат био бољи када би тај посао на себе преузео неко млађи. И ко би уопште то могао да буде?

Свијету је доста шокова. Стога је разумљиво и сумњичаво очекивање промјена у Кремљу. Ма колико поједини партнери на Русију гледали подозриво, мало је међу њима оних којима би одговарало да највећа држава на свијету поново улети у „јељциновски” хаос, неку нову озбиљну економску кризу, да се окрене војном смиривању појединих чланица федерације, па чак и безнађу… Такође, нико са сигурношћу не може да предвиди какве би посљедице то могло да има по остале учеснице глобалних дешавања, па и оне највеће попут САД. А посебно по непосредне сусједе на европском континенту.

Можда је то и разлог због којег се о могућем Путиновом насљеднику мало говори. Помињу се тек имена Дмитрија Медведева, садашњег премијера и човјека који је већ био на мјесту предсједника државе (2008–2012), Сергеја Шојгуа, министра одбране, Сергеја Собјанина, актуелног градоначелника Москве, Валентине Матвијенко, предсједавајуће Савјета федерације, па и Алексеја Думина, човјека задуженог за предсједникову безбједност. Ипак, стиче се утисак да је све то тек на нивоу спекулација и не би било чудно да тако и остане, све до те „судбоносне” 2024. године.

Промјена у Русији (ако се догоди) сигурно не би прошла без посебног одјека међу бившим совјетским републикама, прије свега у Украјини и Бјелорусији, па и међу појединим актуелним чланицама Руске Федерације. Нема сумње да је управо Путин својом чврстом политиком успијевао да задржи утицај Москве на поменутим просторима.

Као да сви са нестрпљењем чекају сигнал из здања на Црвеном тргу. Ипак, не би требало сумњати у одлучност Путина да земљу задржи на садашњем путу. Без обзира на то да ли ће исти контролисати лично или преко посредника.

Извор: Политика