Region
Lazanski: "Znaš kako se postaje dobar novinar? Čitajući druge novine!"
„Meni je najveće zadovoljstvo kada napišem dobar tekst, kad vidim da ima odjeka. To sam ja. To smo mi, novinari. Volim da pročitam dobre tekstove. Znaš kako se postaje dobar novinar? Čitajući druge novine“, rekao je u oproštajnom intervjuu za Politiku Miroslav Lazanski, jedan od najvećih srpskih i jugoslovenskih novinara.
Lazanski je u intervjuu za Politiku, govoreći o ljubavi prema vojsci koju je naslijedio ne samo od svog oca, nego i od dede po mami koji je bio jedan od junaka Solunskog fronta, kazao kako ima ambiciju da snimi film o svome ocu.
“Moj deda po mami, Radoslav Todora Živković, jedan od junaka Solunskog fronta. Ima dve medalje Miloš Obilić za hrabrost i orden britanske kraljice Viktorije. Otac je završio Treću mušku realnu gimnaziju u Zagrebu. Jedini je iz svoje generacije završio Vojnu akademiju Kraljevine Jugoslavije. Mesec dana nakon toga je izbio Drugi svetski rat. Njegova jedinica je bila u Strugi, povlačili su se ka jugu, do luke Kalamata. Međutim, Nemci su izveli padobranski desant. Jedinicu mog oca je zarobila padobranska jedinica Maksa Šmelinga, svetskog šampiona u teškoj kategoriji, kojim se ponosio Hitler. Tu su Nemci zarobili ne samo 2.000 naših oficira, već je bilo Novozelanđana, Britanaca. Posle odiseje na moru, sprovedeni su do logora za oficire Osnabrik. Otac je tu bio od 1941. do 1945. godine. Među njima je bilo i 600 Jevreja, jugoslovenskih oficira. Gestapo i SS su hteli da ih izvuku iz logora i prebace u Aušvic, ali naši oficiri ih nisu dali. Došlo je do pobune i naši oficiri su sačuvali svoje kolege Jevreje. Svi ćute o tome. Spilberg je za film „Šindlerova lista” dobio silne oskare, a o podvigu naših oficira svi ćute. Imam ambiciju da snimim film o tome”, ispričao je Lazanski.
On je rekao kako je već napisao scenario i kako će kada završi s diplomatijom snimiti taj film.
Zbog vojničke tradicije u porodici počeo je da prati vojsku, a otkrio je kako će čim stupi na dužnost ambasadora posjetiti Staljingrad kako bi se poklonio na Mamajevom kurganu, što je bila neispunjena želja njegovog oca.
“U Drugom svetskom ratu ustaše su ubile njegovog brata Miroslava, po kojem se ja zovem. On je bio najmlađi rezervni pilot Jugoslovenske kraljevske avijacije. Ustaše su ubile i mog dedu Mihajla. To su retki Slovenci koji su bili u Jasenovcu. Moj otac je, kao inženjerijski oficir JNA, iz garnizona Trebinje radio i dubrovački aerodrom Čilipe. Posle odlaska iz JNA, u činu potpukovnika, imao je 43 godine, završio je Pravni fakultet. Najveća životna želja bila mu je da ode u Staljingrad i pokloni se na Mamajevom kurganu, brdu. Pošto on to nije uradio, uradiću ja. To brdo je bilo važna strateška tačka. Tamo su Sovjeti razbili Vermaht”, kazao je Lazanski.
Na pitanje novinara kako je uspio da se kao mlad ubaci u vrh zagrebačkog, a onda i jugoslovenskog novinarstva, Lazanski je kazao kako je sve počelo u zagrebačkom kafiću uz diskusiju o Legiji stranaca.
“Sedelo je neko društvo u zagrebačkom kafiću „Zvečki”. Bio je tu Denis Kuljiš, koji je već radio u „Poletu”, s urednikom Zokijem Franičevićem. Diskutovali su o Legiji stranaca. Ja sam im rekao da lupetaju gluposti, a Denis mi je rekao: „Kad misliš da znaš bolje, hajde to napiši za ’Polet’.” Bio sam druga godina fakulteta. Dobio sam odličan honorar za tekst. Bukvalno sam ih zatrpavao tekstovima. U „Vjesniku” su zaključili da im je jeftinije da me prime za stalno. Mi smo živeli za novinarstvo”, priča Lazanski.
Prema njegovim riječima nema više strasti u novinarstvu, a novine su u opasnosti da izgube trku s elektronskim medijima i portalima.
S obzirom da ga pojedini pogrešno tumače kao srpskog nacionalistu, Lazanski objašnjava da ne može biti srpski nacionalista kad mu je majka Srpkinja, a otac čist Slovenac.
“Ne mogu biti srpski nacionalista kad mi je mama Srpkinja, a otac čist Slovenac. Istina, otac i cela porodica mi je bila projugoslovenski orijentisana. Moja novinarska karijera je jugoslovenska. Svuda sam pisao, osim kod Slovenaca. Ali, njihov načelnik generalštaba i ministar odbrane su mi dali intervjue.”
Bio je u Sjevernoj Koreji prije Donalda Trampa. Njegove tekstove citirali su „Njuzvik” „Tajm”, „Špigl”, „Velt”, „Panorama”, pisao je i za grčki „Katimerini”, japanske listove. Intervjuisao je komandante NATO-a i Varšavskog pakta, šefa KGB-a, putovao je u američkoj nuklearnoj podmornici, pravio ekskluzivne razgovore s Vladimirom Putinom i Bašarom el Asadom.
“I na zapadu i na istoku rad se ceni. Napisao sam 1981. godine za „Start” da Regan ima pravo što u Evropu postavlja rakete „peršing 2”, jer su Sovjeti poremetili evroraketnu ravnotežu raketama SS-20. I, naravno, 1982. godine, dobijem intervju s komandantom NATO-a Rodžersom. Ali iste godine dobijem i sovjetskog maršala Arhomejeva.”, ispričao je Lazanki i dodao kako u novinarstvu “moraš biti uporan, kao u ljubavi. Ne pobeđuju najlepši i najbogatiji, nego najuporniji.”
Za kraj, Lazanski je na pitanje novinara hoće li se vratiti novinarstvu odgovorio: “Možda, jednog dana. Nikad ne reci zbogom novinarstvu!”
Izvor: politika.rs
