Камп Бондстил – Тачно у 14.15 минута смо пред пријавницом америчке базе Бондстил. Аутобус видно обележен, који минут раније скренуо је лево, са пута Урошевац – Косовска Витина, на територију америчких снага. Искрцавамо се из аутобуса, а онда, на тој првој рампи, наредба: „Вратите се назад, док не стигне официр из Информативне службе са подацима”, одсечно, љутито наређује „секјурити” на улазу, ангажован из, како чујемо, америчких приватних јединица за обезбеђење. За појасом му пиштољ, на маринским панталонама за џепом радио веза, а кад смо видели његове очи које су „стрељале” никаква додатна питања нису нам била ни у подсвести.

Враћамо се, убијамо време пред великом таблом на којој пише „Камп Бондстил”. Киша је све време падала, досадна, хладна, јесења, над Сојевом, селом где је 1999. године изграђена највећа америчка база после Вијетнама, на површини од око четири стотине хектара. Направљена је на месту где су биле српске житнице, на српском имању са којег су, како се чуло, могла два осредња града да се нахране житом.

Камп је направљен на месту које НАТО 1999. године није бомбардовао, није контаминирано, а по неким подацима, још годину дана раније знало се да ће ту бити саграђен градић, на неколико километара од Урошевца, као седиште НАТО снага за источни део Кфора. База је добила име по Џејмсу Бондстилу, америчком војнику из вијетнамског рата, а како се прича, у њој је сва неопходна опрема прислушно-обавештајног центра, где у сваком моменту могу да чују разговор у фиксној и мобилној телефонији и све могуће радио-везе.

Пуштају нас да уђемо тек после два и по сата. Поново смо на улазу, где је подигнут висок бетонски зид, а који метар иза и пет редова дупле бодљикаве жице. Новинаре београдских редакција, који су дошли на позив Атлантског савета Србије, спроводе у просторију у којој су детектори, скенери, где вас питају за висину, тежину... где вам раде нешто налик офталмолошком прегледу... Остављате отиске четири прста (чврсто приљубљена један уз други), а посебно се оставља отисак палца. Једног колегу су чак и изули.

У просторији се смењују амерички официри. Примећујемо да је официр Тејлор, испоставиће се са Хаваја, као и командант базе Бондстил пуковник Рој Макарег, све време са нама.

Тачно у 16.45 стиже наређење да можемо да уђемо. Асфалтним путем, каквих има на стотине у овом градићу, где су постављене монтажне дрвене бараке, али и контејнери, спаваоне са купатилима, стижемо до команде „Бондстила”. Пред нама долина испресецана путевима, на видику тек по које службено возило, од борбених возила, оружја, оруђа... ни трага, ни гласа.

И даље смо под будним оком америчких војника, иако смо у посети са високорангираним представницима команде Кфора из „Филмског града”.

У команди смо Мултинационалне борбене групе Исток, где је у новембру Макарегов борбени тим 29. пешадијске бригаде из Капоелија на Хавајима преузео команду кампа.

Јединица под вођством пуковника Роја Макарега део је Националне гарде америчке војске. У званичној биографији која нам је подељена стоји да је командант Мултинационалне борбене групе Исток пре ступања на дужност команданта Бондстила био главни финансијски менаџер и да се под његовим надзором налазио буџет од 16 милијарди долара. Прву војну функцију имао је у бази америчке војске Спирхед у Кувајту, радио је у Бироу националне гарде, а у Пентагону је након добијања чина пуковника био један од пет заменика Секретара војске у Министарству одбране САД.

Представио се новинарима и казао да је мисија америчких војника у складу са Резолуцијом 1244 СБ УН. Није желео да коментарише „политичка питања”, али је казао и да је „интеракција са Косовским безбедносним снагама минимална”.

Иако је новинару „Политике” у шали, а чини се више у збиљи, сугерисано да не поставља „политичка питања”, нисмо могли да га не питамо: „Пуковниче Макарег, зашто на север Космета шаљете искључиво америчке војнике, када вам је добро познато да тамо нису баш добродошли?”

Није се збунио, кратко је, са војничком смиреношћу, одговорио:

„Тамо су углавном Американци, али има и војника из Аустрије, Словеније, Пољске…”

Одговара нам и на „техничка питања”. Каже да у Бондстилу има 800 војника. Није прецизирао колико тенкова, хеликоптера и да ли у бази постоји систем за сателитско праћење.

Према незваничним подацима, у Бондстилу би требало да има око 20 хеликоптера „блек хок” и „апач”, десетак тенкова „абрамс А-22”….

После петнаест минута, уз традиционални хавајски поздрав „алоха”, стижемо на писту на којој је транспортни хеликоптер „блек хок” . Цена једног таквог хеликоптера је 18 милиона долара.

Рој Хајд, командир за медицинску евакуацију, детаљно је објашњавао намену хеликоптера, с обзиром на то да је на писти био санитетски, који је за неких шест месеци имао седам цивилних позива. Два су била из Македоније, пет из Приштине.

„Имамо 15 минута припреме од позива. У року од 25 до 30 минута можемо да стигнемо до сваког места на Косову”, објашњавао је Хајд, уз помоћ пилота, штабног наредника Билија Блекбора.

Недалеко од полетно-слетне писте је хеликоптерска осматрачница, слична нашој контроли лета. Нигде чувених „апача”, осим хангара за ремонт хеликоптера.

Све време посете сипи киша. Пешке идемо асфалтним путем, али и правимо пречице путевима насутим ситним шљунком. „Бондстил”, што би у преводу било „челична веза”, изграђен је на погодној локацији како би био у вези са базама САД у Авијану и Вићенци... а и како би због високотехнолошког војног комуникационог центра у овом делу света могли да се размењују подаци, не само из региона, већ и из дела који покрива цео Балкан и Средњи исток. Овде је и најмодернији систем за комуникацију, који може да успостави везу са америчким трупама било где у свету.

Тако се бар прича, јер ни део истине о Бондстилу нећете чути ту, на месту где раде обавештајци који су ратовали у Авганистану и Ираку.

Док слушамо те приче, поново нам пред очи изађе слика Албанца, оптуженог па ослобођеног за терористички напад у селу крај Подујева, који је пре неколико година волшебно успео да побегне из Бондстила кроз вентилационе цеви у кухињи. Нејасно је како је успео да умакне маринцима који су 24 сата на осматрачницама и све држе на нишану. Ту у сваком моменту могу да вас „скину као зеца”.

Цео Бондстил је под видео-надзором, па није пожељно да не слушате наредбе оних који вас прате.

На улицама нигде никог. Ни испред биоскопа, ни испред Цркве Северна капела, ни „Бургер кинга”, киоска са називом „Антонела пица”... Чак ни у двоспратној робној кући, где на јакни на попусту марке „Мајкл Корс” видљиво стоји – „произведено у Кини”.

На наше изненађење, чувене америчке „гојзерице”, какве носе сви маринци, али и добар део војске са високим чиновима у Кфору, нису могле да се купе. „Све може, али за те чизме стоји забрана”, разочарано прихватисмо одговор.

Под двосатним смо надзором официра из Штаба Кфора у Приштини, али и хавајских официра. Нема мрдања, ни одступања од утврђене маршруте. Дозвољено је сликање дрвених објеката привременог карактера, налик на кућице у Куби и чувеној бази у заливу Гвантанамо.

Већ почиње мрак, а дозвола за посету истиче. Пробијамо се путељцима, заобилазимо „зебре” на асфалтном путу, склањамо се да нас не однесе „градски аутобус”. На стајалиштима – радници, локално особље, Албанци. Комплетно одржавање Бондстила, осим спремања хране, у рукама је локалног становништва.

На излазу, поново легитимисање. Погледа маринац у путну исправу, па у вас... али деси се и омашка. Тако је новинарки „Политике” у руке дошла лична карта колегинице.

Обе смо плаве. Није баш све како се прича.

Али, јесте сасвим сигурно да „држава Америка и америчка војска не сносе никакву одговорност током вашег боравка у бази”.

Извор: Политика

Аутор: Биљана Радомировић