"Током протеклих 20 година сигуран сам да знате да бих сад могао расплакати и вас и себе, али да бих вас могао и засмијати. Једна од најновијих анегдота у мом животу је, разговор са мојим братом Станиславом. Били смо у Њемачкој, иначе је свештеник, иначе је рањен у овом рату тешком, и потпуно је другачији од мене. И кажем ја њему у једноj шетњи поред цркве, реко, видиш ја сам ти по много чему сличан владики Николају Велимировићу, он је реко писао приче, писао пјесме, лијепо је проповиједао, а завршио је живот у дијаспори, тако ћу и ја. А он каже, једино у једној ствари нисте били слични, ти си скроман, а он није био скроман. То је рекао, уствари да покаже мени колико сам нескроман. Дакле, зато је потребна озбиљна интелигенција, то су моји Херцеговци разумјели ову шалу, а Босанцима ћу послије објаснити. Дакле, пошто сам и ја Босанац али закалемио сам се Херцеговини.

Драги оче Димитрије, ово је данас божија слава и твоја слава. И ја сам у тој својој скромности врло често говорио да оно што су најбољи фудбалски тренери на свијету Фергусон, Мурињо и тако даље, да сам ја у том селектовању кадрова, гдjе, који може, у коју парохију. Али као никада до сад нисам био тако сигуран да сам изабрао најбољег човјека за ово најстрашније мјесто. Али, сваки паметан човјек никада није сигуран. Ви знате да у нашем сабору постоје различити људи, имају различитие погледе, нарочито када сам ја у питању. Али, десило се једно дивно чудо, опет захваљујући мудрости нашег патријарха, али и мојој вјештини. Владика Димтирије, можда је то врло важнo да кажем, једногласно изабран за Епископа захумског-херцеговачког, без иједног гласа против. Још дивније је чудо, а то може да се тумачи на разне начине је, што сам и ја једногласно изабран за Њемачку, али то је мање важно сад.

Мој драги пријатељ и учитељ на много начина, бискуп Ратко Перић ми је рекао: "Mало то личи на ону причу о Јосифу, знаш кад су браћа продала Јосифа онда су послије тога браћа дошла код њега да траже хране, тако и теби може да се деси, да ови што су те продали у Њемачку дођу код тебе да траже помоћ".

Ја сам написао двије књиге, једна је књига прича која је како каже једна стара монахиња, овдjе жене око Гацка зову "тамо у манастиру кажу, имаш ону књигу од које се плаче". Дакле, то је књига "Преко прага" и ја сам отишао преко прага и тај наслов више личи на оно што се десило са мојим одласком у Њемачку, и кад сам отишао преко прага то је био кућни праг. А мој је кућни праг Херцеговина.

Прије три дана десиле су ми се невјероватне ствари. Као што увијек, што каже мој најмилији владика на свијету Раде II Петровић "Послије плачал веселије појеш, послије кише ведрије је небо". Прије три дана, отац Сава ми је послао слике да је покривена црква у Мостару и то је био мој циљ у Херцеговини. Прије три дана, мој драги пријатељ Богољуб Шијаковић ми је послао другу слику да је изашла моја књига која носи наслов "Бити са другим". Та књига је мало другачија од књиге "Преко прага", али тај наслов уствари посвећујем владики Димитрију. Зато што владика Димитрије није написао овај наслов, као што сам ја написао, него је живио овај наслов. Значи, живјети 18 година у једном манастиру као што је Тврдош, живјети 18 година са владиком Атанасијем, живјети 18 година са монасима и са безбројним туристима, живјети 18 година са Херцеговцима и за свим тих 18 година не направити ниједан корак, не показати ни изразом лица да ти је тешко, да свих тих 18 година показујући само љубав и то ону највећу љубав, жртвену љубав. Отац Димитрије је показао шта уствари јесте и значи бити са другим, постојати са другим. То може онај који може да постоји само са оним другим, са великим Д, а то је Господ Бог. Зато је браћо и сестре, моја одлука да предложим Светом архијерејском сабору оца Димитрија за Епископа и насљедника Светога Саве и Светога Василија, не усуђујем се рећи за нашег насљедника, Атанасију и мога. Зато је та одлука, колико год за многе била изненадна, била сасвим једноставна и лака. И видjећете, и немојте да се преварите и да вас превари његово благо лице. Његово оштро срце, његова тврда вјера, његов бритак ум, његова паштровићевска храброст и одлучност, водиће још више нашу епархију напријед.

И на крају да кажем, гледао сам га кад игра кошарку, а игра невјероватно добро, и кад сам схватио да не воли да изгуби помислио сам у себи "ти ми требаш".

Браћо и сестре, на крају да вам кажем нешто врло важно. Ја сам се бавио и политиком, и економијом, и пољопривредом, и виноградарством, и зидарством, и архитетктуром, и градњом, и "нема у шта се нисам претварао" што апостол Павле каже, само да учинимо то што треба да учинимо. А у томе сам имао једног врло важног, и усудио бих се рећи лудог сатрудника, то је предсједник Републике Српске. Ми смо направили Пребиловце, направили смо болницу у Невесињу, вршили смо безброј ствари али то нећемо набрајати, али оно што никада не бисмо могли урадити без њега је та црква у Мостару. А та црква у Мостару, је стожер нашег опстанка и нашег живота, и та црква биће ако Бог да освештана за двије године, 2019/20., када славимо 800 година.

Али, ја памтим све, боже опрости, као да нисам нормалан, његова светост служио је војску у Мостару и кренуо, када је скинуо униформу, да уђе у цркву а црква били закључана. И није ушао у цркву, а ја сам му јуче рекао "ући ћете Ви у ту цркву и то врло скоро". И тако ћемо тада прославити велику славу, 800 година наше цркве и прославићемо нешто још важније, то што смо у градњи те цркве у овим страшним и несретним временима, имали подршку бискупа Ратка и муфтије Салема еф. Дедовића, а морате признати да је томе допринијела моја мудрост, а то је опет скромност.

Морам да се захвалим једном необично важном и добром човјеку за нас, бискупу Мати Узинићу, који је од почетка његове службе био пријатељ и брат у Христу, а знамо каква су се стравична злодjела и несреће десиле током протеклог рата. Нас двојица смо показала пут. Дубровник можда може без Требиња, али ће му бити тешко, ако је без, ако је са биће му још љепше. А Требиње, исто може без Дубровника али би нам било тешко. И, зато вас молим, колико год смо нас двојица тешка врата отшкринули, да ви свим силама упрете да се она отворе, да народ живи добро и лијепо, и да се никада не понови зло које се догодило претходних година.

Захваљујем се браћо и сестре, свим својим срцем, мојим невјероватно добрим сусједима, и Анитију и Амфилохију. Они су у великој мјери утицали на мој живот, у великој мјери били стуб и ослонац, као и покојни отац Лазар као мој исповједник.

Данас је ту још један дивни човјек у Црној Гори, владика Методије. Тешко је каже соколу без једног крила, једнако као и брату једном без другога. Ја да нисам имао Аникија, Атанасије да није имао Амфилохија, питање је како би нам било овдjе у тим страшним временима. Али, без обзира на ту сву љубав ја сам владику Димитрија предложио за Епископа херцеговачког из још једног разлога, јер има црногорске папире, а Херцег Нови нам ваља освојити. И то је оно што ће се сигурно у будућности догодити. Херцег Нови је наш. Херцег Нови је направио краљ Твртко, он се родио исто тамо гдjе и ја. Херцег Нови је, само име каже, херцеговачки. Херцег Нови је данас српски зато што је био повезан са Херцеговином. А, митрополит Амфилохије каже мени "не примичи се Херцег Новом", а ја му кажем "кад-тад". У међувремену у тој борби дипломатској  за Херцег Нови, ми смо освојили као што сте данас видjели Будву. Наравно, све је ово шала али у свакој шали има истине.

Хвала вам пуно браћо и пријатељи, хвала владикама који су дошли из далека. Није једноставно поменути име једнога данас можда најважнијег човјека за српски народ, а то је владика Теодосије. Ја вам кажем, док је Дечана и Грачанице и Пећке патријаршије, и док је Теодосија, и свих оних његових монаха и вјерних људи тамо на Косову и Метохији, могу људи да причају шта хоће, а Бог зна шта је и како је. Нека Бог да њему снаге да издржи, а нама да не будемо сиње кукавице, да се од Њега одрекнемо. Нека Бог да здравља и спасења нашим младим епископима.

Што се тиче Њемачке, на крају да кажем, ови су неки који су против мене написали, неки билборд је био тамо у Београду, пише: "Отац на службеном путу". Отац Ратко је рекао "добро је имати оца у Њемачкој". А неки ми је скоро човјек рекао "боље ти је имати Нијемце за непријатеље, него Енглезе за пријатеље".

Ја ћу тамо покушати све да учиним да од Нијемаца направим пријатеље, а то ћу радити по угледу на Светог Саву, јер је он рекао да "требамо од непријатеља да правимо пријатеља, а не од пријатеља непријатеља". То је моја мисија, и молим вас да се молите Богу за ту службу. 

Да Бог да свима вама радости, и наздравимo по невесињски "Живјели у прву чашу за љубав нашу, чашу другу за љубав дугу и чашу трећу за срећу вјечну". Живјели!"

Фронтал/Данка Савић