Како каже, одувијек је вољела да чита поезију, а кроз писање је настојала да скроји своје приче, да их „измашта“ и пренесе на папир. 

„Најприје сам писала кратке приче, а некада давно, у основној школи сам написала своју прву дјечију пјесму. Писање је расло заједно са мном, тако да нисам сигурна да ли је оно изабрало мене или ја њега“, каже нам Бојана.

Она истиче да нема посебан извор инспирације, те да своја запажања и осјећања лакше подноси и образлаже их онда када се нађу на папиру.

„Тада добију физички облик и дају се сагледати. Поезија пружа могућност да на различит начин бојим свијет око себе, што је некад нужно с обзиром да овај у којем живимо и није баш лијеп. Људи који прочитају моје пјесме углавном их окарактеришу као љубавне, а ја бих рекла да су пјесме о осјећањима“, истиче Бојана.

Сматра да никад не би могла престати са писањем поезије, а осјећај када након дуже времена прочита своје стихове, је за њу посебан.

Додаје да још увијек нема планове када би њена потенцијална збирка пјесама могла да угледа свјетло дана.

„Строго одређене планове за издавање неког штампаног издања немам, али бих вољела да се то једног дана деси. Кроз свој посао срећем много нових лица, тако да имам жељу да једног дана објавим књигу кратких прича или збирку поезије, у којој би моје пјесме добиле свој дом“, каже Бојана.

Истиче да о материјалној користи, када је њен таленат за писање поезије у питању, не размишља, јер, како каже, ни највећи писци данас не могу да живе од својих дјела.

А како је пронашла тај спој новинарства и поезије, Бојана нам открива да је новинарство за њу најљепши посао.

„Давно је речено: „Изабери посао који волиш и нећеш морати да радиш нити један дан у своме животу“. Сматрам да сам имала срећу да ми се управо то и десило“, каже Бојана, која осим радија и „Соколачких новина“, ради и на порталу „Соколац срце Романије“, сви у склопу Инфо центра.

„Као и већина професија које су пољуљане у данашњем времену помало „искривљених вриједности“ тако и у послу који радим има оних љепших и мање лијепих дешавања. Писање је филтер за све те ситуације. То је одређени вид прочишћавања моје душе“, додаје Бојана.

Она каже да тачно зна о чему говори свака њена пјесма, те да свако ко је прочита ће је доживјети и схватити на свој начин. 

Бојана истиче да нема узора у свијету поезију, али да постоје књижевници чијим се дјелима истински диви. 

„Покушавам да нађем што љепше и једноставније риме када пишем своје пјесме. То је непресушан извор инспирације и стални начин да нађем вољу за писање нових стихова“, додаје она.

Изнова чита Јована Дучића, Милана Ракића, Васка Попу, Алексу Шантића, Душка Радовића и Мику Антића.

„Наша књижевност је колијевка најљепше поезије, и сигурна сам да свако у њој може наћи дио себе“, каже Бојана.

Додаје да су вјерни читаоци њене поезије управо колеге и блиски пријатељи, те да јој је најљепши осјећај то што зна да радо читају њене пјесме.

„Понекад се деси да неко вријеме не пишем ништа, али увијек ме купе питањем: „Кад ћеш написати нешто ново“? Тренутно сам у свом колективу једини пјесник међу новинарима и признајем да уживам у тој улози“, каже нам Бојана.

Она се нада да ће им се једног дана захвалити својом првом објављеном збирком поезије.

У наставку текста прочитајте пјесму „Сањар“ коју је написала наша колегиница са Сокоца.

Сањар

Ево, признајем да сам сањар

Који о доброти снева,

Некад о вјетру, сунцу и киши,

Некад о бјегу од сопственог гњева.

Сањати можда луцидно звучи,

Ал' има и то своје чари

Негдје у својој васиони

Он чува своје драге ствари.

Некад је луд,

Понекад проклет,

Па своје снове продаје лако,

Недуго затим поново схвати

Да из свог свемира није мако.

Можда није срећан на овом тлу

Па своје снове на другом мјесту тражи

Можда узалуд,

Али не хаје, 

И то узалуд има своје дражи.

Више не мари за своје путе,

Лица, адресе, улице, цесте...

Једино што стално замјера себи,

Сања вас бољим него што јесте. 

Бојана А.

Фронтал/Миљан Рашевић