Идеш нигде да онима који су ништа објасниш како ће једино разграничењем постати нешто- туђини на својему довека!

Повешћеш дежурне махаче да ти кличу док безочно лажеш сираке тужне како је за њих најбоље оно најгоре- да постоје али да не трају. Да тињају на заветној “туђини” док их не подјарми заборав, трн, несвршене летине, пусте колевке, затрављена гробља…

Велиш да ћеш тамо где нога српског државника крочила није, у далека и заборављена села- одакле ти помисао да си државник, јуначе потемкиновских ходочашћа?!

Државник који им иде у “положајнике” да им отме државу!

Да их утеши како си им пронашао стратешког партнера за докапитализацију векова на огњишту- издају?!

Шта ћеш рећи старцу кад стане пред тебе и ћутке те прострели погледом?

Хоћеш ли тим очима пуним Србије објаснити како се то видик рзграничава, како ћете то негде на хоризонту повући црту докле је Србија а одакле мит?!

Знаш ли да те очи не гледају у тебе већ у теби непојмљиве даљине где се Србија за вјек- вјекова окумила с Господом Косовом и Метохијом!

Не знаш, наравно да не знаш, то су тек очи за тебе а не збег непролазности у трајању.

Те боре, прст дубоке, нису тек тежачке споменице већ пречице до Грачанице, Самодреже, Дечана, Зочишта, Гориоча, Богородице Љевишке, Светих Архангела, Соколице, Девича, Будисавца…

То су, неверо, корита Дрима, Ибра, Ситнице, Лаба, свих Бистрица…

Шта ћеш рећи старци у црнини на прагу обезглавњеног дома?!

Да ће разграничењем минути бол? Да ће нестати гробова синова? Да ће задушнице преметнути у покладе?

Да ће црнина временом избледети да сунцу разграниченог неба…

Налетиш ли негде на старину у шикари витомиричког гробља где сакупља расуте синовљеве кости објасни му, молим те, како да их разграничи?! Шта сина да остави тамо где немамо ништа а колико да понесе у Србију?!

У ствари, немој! Ако остави шта опет ћемо и тамо где “немамо ништа”- имати нешто а таман сте лепо оваплодили лаж, најгнуснију лаж, како нам ваља радовати се ако све дамо за још нарамак вам пусте, обезбожене и голе власти!

Објасни тамо где ни један српски државник пре тебе није крочио како се бориш за трупац Душанових шам- дудова које си сатро и уметрио!

Објасни како се не заносимо да ће нам ико дати читаво Косово и Метохију, јер га и не тражиш!

Не желиш га, ништа ти не значи, звона су за тебе звекети; тамјаништа опор мирис издаје; литургије, исповести, причести…вапај бескраја који ће плаћени “апостоли” надгласати јевађељима јада о вечном проклетству Србије без Косова и Метохије!

Не идеш ти тамо где ни један српски државник још био није, већ тамо одакле се ни један Србин није дрзнуо да прогна и прокаже Србију до тебе!

Чему уопште одлазиш ако на Косову и Метохији “немамо ништа”?!

Ако већ одлазиш онда застани, погледај у небо, видећеш линију која се разграничити не може и не сме- линију којом је Србија занавек свезана за свод Косовом и Метохијом, и то није мит, Александре Вучићу, већ благодат и милост Божија којом је ова дивна мученица наша вазда васкрсавала…

Потреш ли је- умираће у агонији довека, васкрсења ће остати да лутају по јаловим коритима оних река и пречица у борама старца који ће ћутке стати пред тебе загледан кроз тебе.

Загледан у оно што ти у слепилу издаје видети не можеш- Србију како без Косова и Метохије вене ко божур.

Не иште он ни воде ни сунца већ Србина да га узбере како би наново васкрсао…

Аутор: Михаило Меденица
Извор: dvaujedan.wordpress.com