Pre tačno 20 godina, 9. avgusta 1998. godine, odigrano je finale Svetskog prvenstva u košarci.

Domaćin je bila Atina, a šampion sveta postala je tadašnja SR Jugoslavija. Bila je to kruna velikog povratka na međunarodnu scenu posle sankcije u prvoj polovini devedesetih.

Tadašnji "Plavi" su na tri prethodna takmičenja bili najbolja evropska selekcija - dva zlata na Evrobasketu (u Grčkoj 1995. i Španiji 1997. godine) i srebro na Olimpijskim igrama, gde su se odlično nosili sa američkim "drim timom".

Ali, ovo prvenstvo po mnogo čemu je bilo posebno.

Ne samo zato što su "Plavi" ponovo postali vladari planete, već i zbog toga što su na Mundobasket otišli bez nekih od najboljih igrača te generacije.

Selektor Željko Obradović nije mogao da računa na Zorana Savića i Žarka Paspalja koji su se povukli, odnosno povređenog Predraga Danilovića, a nije igrao ni Vlade Divac. Dakle, 80 odsto prve petorke po okončanju sankcija.

Ispraćaj autsajdera

"Malo ljudi nam je davalo neke šanse, svi su već navikli na zlato i samo je to bilo smatrano za uspeh. Javnost nije preterano verovala u nas, sećam se da nas je samo četiri ili pet novinara ispratilo sa aerodroma. A posle su nas sačekale i kamere, bio je doček i svašta nešto. Inače pripreme uoči prvenstva su bile možda i najteže koje pamtim, a odradili smo ih na Kopaoniku", rekao je Miroslav Berić za Mozzartsport povodom ovog jubileja.

Na ovu priču nadovezao se i Saša Obradović kao jedan od najvažnijih igrača u tom timu - uz Dejana Bodirogu, Dejana Tomaševića, Željka Rebraču i naravno, Aleksandra Đorđevića. 

“Činjenica da smo tako bili ispraćeni bio je za nas motiv više. Sećam se da su odlasku u Atinu prethodile vrlo teške i iscrpljujuće pripreme. Nismo imali sve te velike i iskusne igrače, ali smo imali dovoljno kvaliteta da možemo da napravimo dobar rezultat. A ispraćeni smo sa razmišljanjem – šta bude, neka bude. Opterećenja je uvek bilo, a mi smo otišli tamo da napravimo novo čudo“, rekao je Obradović za Mozzart sport.

U prvoj fazi SR Jugoslavija je bila u grupi sa Portorikom, Rusijom i Japanom. I zabeležili su sve tri pobede.

Dejan Tomašević kaže da javnost, a pre svega mediji nisu verovali u ekipu.

"Sećam se da nas na aerodromu niko nije ispratio, a u Grčkoj nas je dočekao samo jedan novinar. Kako je prvenstvo odmicalo, tako se euforija dizala, a ljudi su tako postali svesni da mi možemo da napravimo nešto veliko. Ono što je najbitnije jeste da smo mi imali apsolutni mir, da smo verovali jedni u druge, u našu snagu, naš kvalitet i rad. Bili smo najspremnija ekipa na tom turniru, iako smo bili vrlo mladi i verujem da smo zahvaljujući velikoj borbi stigli do zlata“, kaže Tomašević.

"Još da sam igrao..."

Za Vladu Šćepanovića, tada beka podgoričke Budućnosti, Mundobasket u Atini bio je prvi veliki seniorski izazov u reprezentaciji.

“Pre toga sam bio samo na širem spisku, to je moja prva akcija sa seniorima, imao sam nepune 23 godine. Bilo mi je neverovano, Đorđević, Bodiroga, Rebrača. Samo to što sam trenirao sa njima, a kamoli da igram 20 minuta u finalu i osvojim zlato na Svetskom prvenstvu”, prisetio se Šćepanović.

Nikola Lončar, tada igrač Makabija iz Tel Aviva, imao je peh s povredom pred početak prvenstva i odigrao je samo dve utakmice. 

“Imali smo pre Atine turneju po Španiji, gde smo igrali dosta dobro od samog početka i dizali smo formu. Tih godina, bez obzira što je uvek falio neko i kako god da se skupimo, osvajali bi medalje, uglavnom uglavnom zlatne. U pripremnom perodi sam dosta igrao, delio minutažu sa Berićem i Šćepanovićem, ali bio sam tu da pomognem i navijam. Doduše, bilo bi mi lakše na terenu. Uzeli smo zlato, to je najvažnije od svega, a medalja se pamti“, rekao je Lončar.

U drugoj fazi takmičenja ukrštali su se timovi iz različitih grupa, pa je Jugoslavija za rivale dobila Kanadu, Italiju i Grčku.

I jedini poraz na prvenstvu Obradovićeva ekipa tog leta doživela je od Italijana (61:60).

"Nijedan poraz nije prijatan, ali smo posle tog od Italije, izvukli neke pouke koje su nam značile kad je bilo najpotrebnije“, rekao je Berić. 

Vlado Šćepanović kaće da ta generacija Italija nije ležala Jugoslaviji.

“Kroz maglu se sećam poraza od Azura. Sledeće godine su osvojili Evropsko prvenstvo. Imali su dobru ekipu, a mi smo taj meč baš loše igrali“.

Uprkos tom porazu od Italije, reprezentacija Jugoslavije u četvrtfinale je ušla kao prvoplasirana. Sledeći protivnik bila je Argentina.

Najteže protiv Argentine

To je bila možda i najteža utakmica, jer dugo nisu mogli da slome otpor rivala. A onda su na scenu stupili Aleksandar Đorđević i Miroslav Berić.

“Gubili smo u većem delu meča, pa smo na kraju ipak uspeli da napravimo preokret. Ekipa se skupila baš kada je to bilo najvažnije“, seća se Šćepanović.

Đorđević je taj duel sa Argentinom završio sa 13 poena, a Berić je postigao 11.

“Jedna od težih utakmica bila je ta protiv Argentine. Sale je prelomio meč, i ja sam dao neke važne trojke. Svih 11 poena sam ubacio u drugom poluvremenu. Čini mi se da je Sale sve pogodio u nastavku meča", kaže Berić.

I generalno, kako kaže Dejan Tomašević, ta ekipa Jugoslavije, imala je ono „nešto“ što ju je odvajalo od svih ostalih selekcija na turniru.

“To je uvek velika razlika. Upravo ta, pre svega, konstantnost u igri, a onda i mogućnost da u svakoj narednoj utakmici neko drugi bude junak. Upravo to nas je krasilo. Ostale selekcije to nisu imale“.

Kao i tri godine, ranije u polufinalu igralo se protiv domaćina Grčke.

Te 1998. godine Jugoslavije je ponovo slavila, posle produžetaka, sa 78:73.

“Slično je bilo, pogotovo jer smo ih dva puta dobili – u grupnoj fazi, pa u polufinalu. Njima je i dalje bilo sveže sve ono što se dešavalo 1995. godine. Mi i danas van dvorane osećamo to veliko prijateljstvo koje postoji između dva naroda, ali na samoj utakmici to je bilo normalno. Navijači su bodrili njih i želeli su da po svaku cenu dobiju nas. Što zbog 1995. godine, što zbog uspeha. Mi smo i tada imali dovoljno iskusnih igrača da i pored dobre atmosfere uđemo u finale i uzmemo medalju“, kaže Tomašević.

Briljantnu partiju u tom duelu pružio je Bodiroga koji je ratobornom domaćinu spakovao 31 poen.

“Protiv Grka smo posle produžetka slavili, sećam se da je bili pakleno u OAKA areni i da je Bodiroga briljirao. Inače, taj scenario nam je bio poznat, ista sala, isti hotel. U Atini smo se osećali kao kod kuće. Posle embarga početkom 90-tih, glavni grad Grčke bio nam je kao druga kuća“, naveo je Lončar.

I onda je došao  dan velikog finala – 9. avgust.

“Teško mi je da poverujem kad neko kaže da je prošlo 20 godina. Kao da je juče bilo, a eto toliko smo omatorili“, rekao je Šćepanović, a onda se prisetio samog finiša finala i blokade Željka Rebrače na Mihailu Mihajlovu.

“To je bila odlučujuća rampa. Nakon što ga je zalepio, bili smo baš blizu pobede. Da je Mihailov dao koš verovatno bi bio drugačiji ishod. Rebarača je celo prvenstvo, a pogotovo to finale odigrao majstorski, dok je Bodiroga bio na standardno vrhunskom nivou“.

Bodiroga je bio i proglašen za najkorisnijeg igrača šampionata.

“Ja i danas čestitam Dejanu na osvojenoj nagradi, ali da je i Željko (Rebrača) dobio tu titulu, ne bi bilo nezasluženo. Ali, siguran sam da bi svaki put obojica menjali individualna priznanja za uspeh tima“, rekao je Tomašević.

Prvi put kod Slobe

"Finale je bilo teško za gledanje. Niko nije davao neke prertetano optimističke izjave. Potajno smo se spremali za zlato. A ta Rebračina banana – lupio je Mihajlova i vratio ga na parket. On i Bodiroga su bili najbolji, a uz njih smo bili i mi ozbiljni šrafovi da bi mašina radila. Svako je imao svoju ulogu“, dodaje Mića Berić

Saša Obradović rado se priseća tog finalnog okršaja, iako kaže da je bilo dosta napetosti i tenzije.

Selektor Željko Obradović nije želeo da kuka kako ovaj ili onaj nedostaju i na kraju se takav stav isplatio. Zanimljivo, to je Jugoslaviji bilo drugo uzastopno zlato, jer 1994. nije učestvovala na SP u Kanadi zbog sankcija, kasnije je došlo i treće u Indijanopolisu.

"Slavili smo posle utakmice u nekom klubu-restoranu na put ka Glifadi, čini mi se. Ali nije bilo isto mesto kao tri godine ranije. Naravno, zaglavili smo do jutra, ali kako čarter nije bio prerano sutradan, imali smo par sati da odspavamo. Posle je bio tradicionalni doček ispred Savezne skupštine, pa odlazak na Beli dvor kod Slobe. To je bio prvi i jedini put da su nas vodili tamo", rekao je Berić.

Izvor: nedeljnik