Zahvaljujući jednom od vas pre sto godina zastava Srbije vijorila se iznad @WhiteHouse kao i na svim zgradama i javnim institucijama u glavom gradu SAD. pic.twitter.com/xh16nKbAJ1

— Američka ambasada (@USEmbassySerbia) July 22, 2018

U znak podrške srpskom narodu i njegovom herojstvu, predsednik SAD Tomas Vudro Vilson je na četvrtu godišnjicu austrougarske objave rata Srbiji – 28. jula 1918. godine, proglasio Srpski dan.

Ovim povodom organizovana je svečanost na kojoj je Vilson uputio poruku, koja je pročitana u crkvama širom Amerike, a objavljena je i u većini novina, u kojoj hvali herojstvo Srba, i poziva Amerikance da na mesnim bogosluženjima iskažu saosećanje.

Vilsonov govor u Beloj kući

"Narodu Sjedinjenih Država:

U nedelju 28. jula navršava se četvrta godišnjica od dana kada je odvažni srpski narod, pre nego da se izloži lukavom i nedostojnom progonu pripremljenog neprijatelja, objavom rata Austrougarske bio pozvan da brani svoju zemlju i svoja ognjišta od neprijatelja rešenog da ga uništi. Plemeniti je taj narod odgovorio. Tako čvrsto i hrabro oduprli su se vojnim snagama zemlje deset puta veće po broju stanovništva i vojnoj moći, i tek kada su tri puta proterali Austrijance i nakon što su Nemačka i Bugarska pritekle u pomoć Austriji, bili su primorani da se povuku preko Albanije. Iako je njihova zemlja bila opustošena i njihovi domovi razoreni, duh srpskog naroda nije bio slomljen. Mada nadjačani nadmoćnijim silama, njihova ljubav prema slobodi ostala je neumanjena. Brutalna sila nije uticala na njihovu snažnu odluku da žrtvuju sve za slobodu i nezavisnost.

Primereno je da narod Sjedinjenih Američkih Država, privržen očiglednoj istini da je pravo naroda svih država, malih i velikih, da žive sopstvenim životom i da biraju svoje vlade, prisećajući se da su načela za koje se Srbija viteški borila i propatila ista ona načela za koja se zalažu Sjedinjene Države, povodom ove godišnjice izrazi na adekvatan način saosećenje sa ovim potlačenim narodom koji se tako herojski odupirao težnjama germanske nacije da dominira svetom. U isto vreme, ne bismo smeli zaboraviti ni istorodne narode velike slovenske rase – Poljake, Čehe i Jugoslovene, koji sada pod vladavinom tuđinaca, čeznu za nezavisnošću i nacionalnim jedinstvom.

Ovo se ne može obeležiti na više prikladan način do u našim crkvama.

I, zato, pozivam narod Sjedinjenih Američkih Država, svih vera i veroispovesti, da se okupe na svojim mesnim bogosluženjima, u nedelju 28. jula, u cilju iskazivanja saosećanja sa ovim podjarmljenim narodom i njihovim istorodnicima u drugim zemljama, i da prizovemo blagoslov svemogućeg Boga za njih same kao i za cilj kojem su se posvetili."

Najveća zahvalnost Mihajlu Pupinu

A za blagonaklon stav američkog predsednika prema našem narodu možemo da zahvalimo i naučniku Mihajlu Pupinu.

Pupin je već uveliko živeo u Americi, gde je bio profesor na prestižnom univerzitetu Kolumbija, kada ga je Kraljevina Srbija 1912. imenovala za počasnog konzula u SAD. Na toj poziciji je ostao do 1920. godine. Svojom titulom mnogo je doprineo dobrim međudržavnim odnosima, kao i poziciji Srbije, a to što je bio lični prijatelj predsednika SAD Vudroa Vilsona moglo je samo da mu bude dodatni plus.

Pupinova diplomatska misija

Kraljevina Srbija ga je 1912. imenovala za počasnog konzula u SAD i ovu dužnost je obavljao sve do 1920. godine. Nakon Prvog svetskog rata Pupin je bio ne samo izuzetno poštovana ličnost u naučnim krugovima već je zahvaljujući ličnom poznanstvu sa predsednikom SAD Vudro Vilsonom imao uticaj i na političke odluke.

To se najbolje videlo prilikom određivanja granica Kraljevine SHS na Pariskim mirovnim pregovorima 1919. godine. Evropske zemlje pobednice bile su spremne da Rumuniji ustupe Banat na osnovu Londonskog ugovora iz 1915, ali Pupinova intervencija je to sprečila. U svojoj, Pulicerom nagrađenoj autobiografiji, "Sa pašnjaka do naučenjaka", Pupin piše:

"Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austrougarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti"Mihajlo Pupin je u svakom trenutku isticao svoje srpsko poreklo, ali istovremeno uzdizao američki način života koji bi se mogao opisati rečima njegove domaćice na farmi u Delaveru:

"Amerika pruža jednake mogućnosti svima, svaki pojedinac mora tražiti ove mogućnosti i biti spreman da ih iskoristi kad mu se ukažu".

Ovo je jedan od saveta koje nikada nije zaboravio.

Izvor: blic