U vanrednom izdanju Studenta, dan posle tuče studenata i policije ispod nadvožnjaka, na poslednjoj stranici objavljen je vic:

"Pitali jednog čoveka da li će dati sina na studije. Neću, odgovara, mogu i sam da ga bijem."

Narodna milicija svirepo je pretukla, valjda nenarodnu decu.

Te večeri, 2. juna 1968. u Studentskom gradu nestalo je struje.

Spremao se ispitni rok. Da nije nestalo struje, mnogi studenti ne bi izašli iz svojih soba i ne bi došli ispred zgrade Radničkog univerziteta, gde je tako trivijalnim povodom kao što je proba zabavne revije "Karavan prijateljstva" izbio prvo sukob studenata i brigadira, a potom i serija sukoba sa policijom.

Da nije nestalo struje, da ta priredba nije zbog kiše preseljena u zatvorenu salu i da je studentima dozvoljeno da prisustvuju, možda do sukoba ne bi došlo.

Čudan splet okolnosti doveo je do neizbežnog.

Fitilj među studentima odavno je bio spreman da se zapali - dve godine ranije došlo je do prve velike tuče sa policijom na protestima protiv rata u Vijetnamu - kada su beogradski studenti vikali: "Ua, milicija! Ua, rankovićevci! Ua, džonsonovci!" - te 1968. vest o atentatu na vođu nemačkih studenata Rudija Dučkea potpalila je studente, Sorbona je gorela, tražila se podrška kolegama u Varšavi i Krakovu...

Kao da se samo čekao povod.

I došao je u tim banalnim okolnostima. Ali u slikama koje su ostale iza čuvenog sukoba kod nadvožnjaka - pocepana odeća, razbacane ženske cipele i tašne, krv na asfaltu - nije bilo ničeg banalnog.

Varljivo leto '68. je tog 2. i 3. juna otpočelo i u Jugoslaviji...

Nešto pre 20 časova izbijaju prve čarke, jer studente ne puštaju u salu. Redari i brigadisti uzimaju letve u ruke da bi odbili studente.

Dolazi policijska patrola sa tri milicionera. Studenti se povlače prema Studentskom gradu i odatle kamenim kockama gađaju brigadiste i miliciju. Oko ponoći dolazi milicija sa šlemovima.

Studenti počinju masovnije da se okupljaju, a u tom trenutku proneo se glas da je jedan student ubijen i tada već oko dve do tri hiljade studenata kreće na miliciju...

Studenti rasteruju miliciju i zauzimaju vatrogasna kola. Odatle se drže govori. Predrag Bogdanović i sa vatrogasnih kola poručuje:

"Budimo dostojni naših pariskih kolega. Formulišimo naše zahteve i uručimo ih našim poslanicima u Skupštini. Na Beograd!"

Ideje nove levice koje su kružile Evropom našle su plodno tlo i među beogradskim studentima. Na Novom Beogradu su dobile priliku da se ispolje.

Oko ponoći povorka kreće prema Beogradu.

Kod čuvenog podvožnjaka sačekao ih je pakao.

Od 3. do 9. juna i čuvenog Titovog govora, virus protesta se raširio celom Jugoslavijom. U burnim događajima bilo je svega, a daleko od toga da je vlast držala stvari pod kontrolom. U pendrečenju sa studentima je po glavi dobio čak i visoki funkcioner Miloš Minić. Drugi visoki funkcioner Draža Marković pokušao je racionalizaciju nasilja: "Ne može se tek tako zapaliti cisterna koja košta 80 miliona dinara, a da za to niko ne odgovara."

Kod podvožnjaka je povređen i najglasniji studentski bundžija Vlada Mijanović koji će ostati upamćen kao Vlada Revolucija, jedan od simbola protesta i jedan od nekolicine koji su kasnije zbog suprotstavljanja vlastima završili u zatvoru. Po svedočenju tada asistenta na Filozofskom fakultetu Dragoljuba Mićunovića, on je, između ostalih, odveo Vladu u bolnicu, a potom je zakazano okupljanje u Kapetan Mišinom zdanju.

Posle tuče, borba je počela. Borba protiv crvene buržoazije i kneževa socijalizma. Borba koja se posle nedelju dana završila Titovom rečenicom "Studenti su u pravu".

Pedeset godina kasnije ostalo je sećanje na jedan mladalački bunt i proteste koji nikada definitivno nisu našli mesto u fiokama naše istorije: da li je to bila komunistička ili demokratska revolucija, da li su studenti prekinuli privrednu reformu, da li je Tito prevario studente ili su studenti napravili koaliciju sa Titom...

Izvor: nedeljnik