Zapadni propagandisti sve su skloniji uspoređivati Putina i Staljina. Famozni Koba je, poznato je, pušio lulu, a manje je poznato da je voleo jedino duvan iz cigareta u čijem imenu je reč - Hercegovina. Iste te cigarete danas puši Sergej Lavrov.

Ima tih južnoslovenskih zemalja i pokrajina koje su već na nivou imena u kulturološkom smislu brend, iza čijih imena stoji veliki, kako se to kaže, simbolički kapital. I svaka čast u tom smislu Crnoj Gori ili Dalmaciji, ali teško da su i one unutar te konkretne ljestvice simboličke težine dorasle - Hercegovini. Kad si je onomad Stjepan Vukčić Kosača, vojvoda od Svetog Save, dodelio titulu hercega, misleći valjda ponešto germanofilno da je ona zvučnija od vojvodske, teško da je mogao naslutiti da će se pokrajina dotad poznatija kao Hum u budućnosti nazivati Hercegovinom.

Sva četiri južnoslovenska naroda koja dele isti jezik (navedimo ih abecednim redom: Bošnjaci, Crnogorci, Hrvati i Srbi) vezani su za Hercegovinu: Hrvati su dominantno naseljeni zapadno od Neretve, Srba je opet najviše istočno, Bošnjaci su uglavnom koncentrisani u samoj rečnoj dolini, dok su još od devetnaestog veka ekspanzionističke težnje crnogorskih vladara usmerene ka Staroj Hercegovini.

DUVAN

U svom magnum opusu, knjizi Karakterologija Jugoslovena, Dvorniković navodi izreku po kojoj "Hercegovina čitav svet naseli, a sebe ne raseli"; Emir Kusturica se negde poigrava dosetkom: "U meni se bore čovek i Hercegovac, plašim se da Hercegovac ne pobedi", a jedan je pesnik ime svog zavičaja poetski i inovativno ispisivao kao: Herc Ego Vina, što bi se reklo: Zemlja srca, zemlja jakih individualnosti i zemlja vina. Hercegovina je, naravno, i zemlja duvana. Naročito je to bilo karakteristično za pozni devetnaesti i rani dvadeseti vek.

U nekim svojim prozama čija je radnja smeštena u epohu Kraljevine Jugoslavije, Mirko Kovač, jedan od paradigmatski hercegovačkih pisaca, potencira značaj duvana za to podneblje. Ljubitelji dobre škije znaju da cene hercegovački duvan: od matorih seljaka, umalo stogodišnjaka, po balkanskim vrletima, do brucoša i studenata hipsterske provenijencije koji pozerski motaju cigarete po pomodnim kafićima.

A opet, najveću slavu hercegovačkom duvana u globalnim okvirima osigurava jedna od najvažnijih ličnosti u istoriji dvadesetog veka: Josif Visarionovič Staljin. Priča o načinu na koji je Staljin pušio i jedinom duvanu koji je zaista voleo već decenijama je deo njegovih biografija i mora informacija koje istorija poseduje o jednom od ključnih državnika modernog doba. Ipak, u skorije vreme, a iz perspektive danas vodeće i hegemonistički snažne anglosaksonske kulture, na tu je činjenicu iznova skrenuo pažnju jedan pisac. Reč je o jednom od najznačajnijih savremenih engleskih pisaca - Džulijanu Barnsu, i njegovom najrecentnijem romanu - Šum vremena.

Ovaj roman je u originalu objavljen prošle godine, a zahvaljujući izdavačkoj kući Geopoetika i prevodiocu Zoranu Paunoviću srpski čitaoci su dobili priliku da ga čitaju praktično istovremeno kao i Englezi. U vreme (anti)putinovske histerije, smeštanje radnje u Rusiju za vreme SSSR-a može delovati i kao komercijalno opravdan potez, međutim Barns je i ranije pokazivao veliki interes za tematiku života u socijalizmu, odnosno kraju socijalizma i nastavljajućoj tranziciji.

Njegov roman Bodljikavo prase koji bi kao predložak za svoj budući film trebalo da iskoristi Srđan Dragojević bavi se postkomunističkom Bugarskom. Ipak, za Barnsa su životi umetnika mnogo opsesivnija tema. Napisao je on, između ostalog, roman o Floberu i pripovetku o finskom kompozitoru Sibelijusu. U središtu njegove pažnje u Šumu vremena ponovo je jedan kompozitor: Dmitrij Dmitrijevič Šostakovič.

MUZIKA

Šum vremena je biografski roman o Šostakoviču, triptih fiksiran prvenstveno na tri godine u njegovom životu, tri prestupne godine, prestupne kalendarski, a prelomne u njegovom životu. Bio je Šostakovič jedan od najvažnijih kompozitora dvadesetog veka, ali bio je i čovek kome muzika nije bila čitav život, bilo je u tom životu mesta i za fudbal (Šostakovič je bio fudbalski sudija), votku ("Postoje samo dobra votka i veoma dobra votka - ne postoji loša votka"), žene i politiku.

Čak i da se Šostakovič nije zanimao za žene i politiku, politika i žene su se zanimali za njega. Šum vremena je sjajan roman i zavređuje tekst (ili esej) iz klasičnog književnokritičkog žanra, ali ovde nas zapravo zanimaju samo dva fragmenta iz prvog dela knjige, iz godine 1936, kada Šostakovič strepi od nasilne smrti ili deportacije u Sibir, a zarad činjenice da je njegova opera "Ledi Magbet Mcenskog okruga" popljuvana u uvodniku Pravde, u zloglasnom članku "Pometnja umesto muzike" za koji su mnogi tvrdili da ga je napisao sam Staljin.

Uživljavajući se u Šostakovičev tok misli, Barns negde uz sam početak knjige beleži: "Pomislio je na cigarete: paklice s natpisima Kazbek, Belomor, Hercegovina Flor. Pomislio je na čoveka koji mrvi duvan iz pola tuceta cigareta u svoju lulu, i na stolu ostavlja hrpu kartonskih tuba i papira." Nešto kasnije sledi i malo šira elaboracija: "Kazbek su pušili umetnici; i samo likovno rešenje paklice nagoveštavalo je slobodu: jahač na konju u galopu, a u pozadini planina Kazbek. Pričalo se da je i sam Staljin pohvalio taj crtež; mada je veliki vođa pušio svoju marku, Hercegovinu Flor. Te cigarete su bile pravljene specijalno za njega, s prestrašenom pedantnošću kakva se samo može zamisliti. S tim što Staljin nije tek tako, jednostavno, stavljao Hercegovinu Flor među usne. Ne, više je voleo da prelomi papirni cilindar i da potom isitni duvan u svoju lulu.

Staljinov radni sto, pričali su oni koji su to znali onima koji nisu, bio je pravi haos od papirnih otpadaka i kartona i pepela. Znao je to - ili pre, ne jednom je čuo tu priču - zbog toga što se ništa što se ticalo Staljina nije smatralo dovoljno trivijalnim da bi bilo zanemareno.

Niko drugi nije smeo da puši Hercegovinu Flor u Staljinovom prisustvu - osim ako ne bi bio ponuđen, a takvi su potom lukavo pokušavali da cigaretu sačuvaju nepopušenu, i da se kasnije njome razmeću kao svetom relikvijom."

Odnos Šostakoviča i Staljina nije, međutim, bio jednoznačan. Staljin će naposletku da mu "oprosti", pa će čak Šostakovič biti izaslanik SSSR-a na njujorškom Kulturnonaučnom kongresu za svetski mir. To je tema drugog odeljka Barnsovog romana. U trećem odeljku Staljin umire, i to na isti dan kad i kompozitor Prokofjev. ("Jadni Prokofjev - umreti istog dana kad i Staljin! Sergej Sergejevič imao je srčani udar u osam uveče, i umro je u devet. Staljin je preminuo pedeset minuta kasnije.") Ali to je ponovo neka druga priča...

MAJAKOVSKI

Cigarete Hercegovina Flor proizvodila je moskovska fabrika duvana "Java" još i pre revolucije. Fabrika se zvala "Java" jer je uvozila duvan iz Indonezije. Za Hercegovinu Flor, međutim, uvožen je duvan iz Hercegovine ili je korišten duvan izvorno hercegovački, a uzgajan na Kavkazu kako su ga donele izbeglice iz Hercegovine što su stigle u Rusiju nakon propasti Hercegovačkog ustanka. Pesnik Vladimir Majakovski takođe je voleo da puši Hercegovinu Flor, a ove cigarete se pominju i u prozi braće Strugacki. Ipak, za vreme Staljinove epohe, to je bio najčuveniji brend cigareta za elitu, marka koja je kolokvijalno nazivana "Staljinov izbor". Jedna od urbanih digitalnih legendi koja se širi beskrajnim prostranstvima interneta koliko god po svoj prilici bila faktografski neutemeljena zvuči toliko dobro da bi je na način literarni valjalo smatrati istinitom.

Ona veli da je Staljina sa slašću hercegovačkog duvana upoznao Hercegovac Mustafa Golubić i da se posle toga zloglasni Koba hercegovačkog duvana nije ni hteo ni mogao odreći. Hercegovina Flor se proizvodi i danas, i to ne samo u Rusiji. Kad je o Rusiji reč, ova vrsta cigareta i danas ima poznate političke promotere. Sergej Lavrov, naime, puši Hercegovinu Flor. Moldavska tvornica cigareta Inter-Tabak proizvodi Hercegovinu Flor i dan-danas, i to od duvana kupljenog direktno u Hercegovini. Njihov marketing ponosno reklamira Hercegovinu Flor kao "Staljinove cigarete". Bilo kako bilo, rezolucija Informbiroa i posledični raskid Titove Jugoslavije sa Staljinom spadaju u događaje koji su promijenili svet.

S tim je, recimo, povezana i svetska slava Đilasove knjige Razgovori sa Staljinom. I makar je tokom celog postojanja SFRJ, 22. decembar bio slavljen kao Dan armije jer je, učili smo svi u istoriji, na taj dan 1941. godine u Rudom osnovana Prva proleterska brigada, istina je zapravo da je brigada osnovana dan ranije, 21. decembra, na Staljinov rođendan. I to Rudo, i Đilasov rodni kraj, gravitiraju širem hercegovačkom arealu, gravitiraju kraju na koji je Staljin, hteo - ne hteo, pomišljao svakog dana.

To je, čini mi se, još jedan efektan i inspirativan detalj za neispisanu kulturološku istoriju Hercegovine. U osvit ratova devedesetih, Ivan Đurić je upravo na primeru Hercegovine prepoznao koheziono središte južnoslovenskog Balkana: "U ovome, središnjem dinarskom kraju, ishodištu tradicionalne patrijarhalne i epske kulture, siromašnom i zato odavno poznatom kao izvoru ekonomske emigracije ka bogatijim odredištima matične nacije (Bačka, Šumadija, Zagreb, Beograd) ili čak ka klasičnim zemljama imigracije (SAD, na primer), stanovnike razlikuju crkveni kult ali ne i kućni običaji, nacionalna pripadnost ali ne i jezik, politička podeljenost ali ne i oblici kojima se politička ubeđenja izražavaju i drugima pokušavaju nametnuti."

Sa svešću o ovome o čemu je pisao Đurić bilo je moguće suprotstaviti se kolonijalnim ambicijama sila čiji su lideri držali da ceo Balkan nije vredan niti kostiju jednog jedinog pomeranijskog grenadira. Na identičan način, a u ovom kontekstu, moglo bi se reći kako ima onih za koje cela Hercegovina nije (bila) vredna ni pola Staljinove lule duvana. Kako god da se taj duvan zvao.

Izvor: nedeljnik