Kao da je neko napisao istim perom sudbinu oba naroda. I jermenskog i srpskog. Babken Simonjan pamti još školski čas, pre pola veka, kada je to shvatio. U školi u Jerevanu, učiteljica je predavala o Srbima i Kosovskoj bici. Jermenska deca, a među njima i Simonjan, nisu imala pojma ni o Srbima, ni o nekakvoj bici na Kosovu ravnom... 

– Naša učiteljica je sa takvim ushićenjem pričala o kosovskom boju, o Obiliću, o caru Lazaru, da sam u ruskoj enciklopediji odmah potražio pojmove „Srbi” i „Kosovska bitka”. Detaljno sam sve čitao. Kada sam shvatio ko su Srbi i kakvu su krvavu sudbinu imali kroz vekove, i kako su živeli 500 godina u turskom ropstvu, shvatio sam da među nama zapravo i nema neke razlike – kaže jermenski pesnik, prevodilac, esejista, srbista, kulturni delatnik, ekspert za jermensko-srpske kulturne veze. Simonjan se ne zaustavlja u nabrajanju funkcija, jer je i diplomata: on je Počasni konzul Srbije u Jermeniji od 2007. godine.

Zapravo se čini da je njegov životni put prava tema za literaturu. Kako je, naime, diplomirani biolog iz jermenske prestonice, završio kao pesnik? I kako je upoznao Jermene sa najznačajnijim srpskim poetama i piscima? Simonjan je začetnik tih veza. Mada, kaže on u šali, prvi začetnik jermensko-srpskih veza je bio Sveti Sava koji je pred svoju smrt, posetio Kilikijsku Jermeniju na obali Sredozemnog mora, u današnjoj Turskoj. Hodočastio je po istočnohrišćanskim zemljama, a potom se vratio u Srbiju.

Diveći se jermenskoj arhitekturi u Kilikiji, pomislio je, kakav to može biti narod koji ima takve građevine u 13. veku? Tada, naime, nije bilo Crnotravaca. Sveti Sava je odlučio da pozove u Srbiju jermenske neimare, da bi učestvovali u gradnji srpskih manastira i crkava. Zato je tako izražen uticaj jermenske srednjovekovne arhitekture na moravsku školu. Najbolji dokaz za to su Studenica, Žiča i Hopovo u Vojvodini.

Sveti Sava se divio jermenskoj arhitekturi, ali je trebalo da prođe više vekova, da se jedan Jermenin zainteresuje za srpsku literaturu. Rekoh već, od onog školskog časa, Simonjan stiče drugu domovinu. Međutim, kada je Simonjan diplomirao biologiju, profesor koji je dobro znao njegove literarne ambicije, rekao mu je:

– Dobrih biologa ima mnogo, ali dobrih književnika ne. Volite vi i dalje biljke, ali se bavite književnošću.

Simonjan je nastavio da gaji biljke, ali je poslušao profesora. Ne kaje se, ipak, zbog svoje botaničke avanture.

Počeo je da piše, ali je, učeći samouk srpski i usavršavajući svoja znanja na tadašnjem Lenjingradskom univerzitetu, a kasnije i na Beogradskom, počeo da prevodi srpske pisce.

Prvi put je u Srbiju doputovao 1982. godine. Kada je stigao na aerodrom u Surčinu, od radosti je zaboravio kofer na aerodromu.

– Niko od putnika nije znao šta se dešava u mojoj duši. U Beogradu me oduševilo ono što sam video na slikama i što sam slušao od svojih prijatelja. Nisam imao dovoljno vazduha da uživam u toj lepoti. Jer, jezik se izučava u učionici, a usavršava u narodu. Ta poseta mi je bila podstrek da prevodim srpsku književnost. I ta ljubav, iz 1982. godine i dalje živi u meni. Kada je počeo građanski rat u Jugoslaviji, ja sam došao ovde i ostao sedam godina. Pisao sam putopise i eseje, shvativši da moram da delim tešku sudbinu sa ovim narodom iz enciklopedije. Bio sam na gotovo svim ratnim žarištima. Pisao sam putopise na srpskom i jermenskom jeziku – seća se Simonjan. 

Bilo je turbulentno doba i za Srbiju i za jermenskog prijatelja. Bio je kao Handke, samo manje slavan. Knjigu putopisa i eseja, objavljenu 1994. godine u Dečjim novinama, nazvao je, sasvim logično – „Kroz balkansku vatru”.

U Peći je dobio nagradu „Sveti Sava”. Ako je neko zaslužio, bio je to Simonjan. On, niskog rasta i suvonjav, korača kroz vatru Balkana. I još nije izgoreo.

Balkan je za njega bio političko žarište kroz vekove. I biće. Nemajmo iluzije da neće. To je njegovo proricanje naše sudbine. Kao i jermenske. 

– Velike sile imaju interes na ovim prostorima. Kao što je Zakavkazje jermenska sudbina. I Srbi i Jermeni nisu imali naročitu sreću kada su birali gde će da se nastane. Nemaju baš sreće s komšijama. Jer, domovina nije stan, pa da je zameniš ili da ga prodaš. Jermeni su doživeli 1915. godine prvi i najbrutalniji genocid u 20. veku od strane Turaka. Milion i po Jermena postale su žrtve jer su bili Hrišćani i nisu bili krivi. Zato sam u svojoj knjizi povezivao jermenska i srpska stradanja – priča Simonjan.

Preveo je, po njemu, najlepšu Njegoševu pesmu „Noć skuplja vijeka” i odlomak iz „Gorskog vijenca”. Preveo je i srednjovekovnu književnost i književnost 20. veka. I uvek ga iznova fascinira patriotska srednjovekovna nit u srpskoj poeziji. Ta nit se provlači i kod Njegoša, i kod Desanke Maksimović i kod Mire Alečković i kod Matije Bećkovića.

– Ne možete izbrisati svoj DNK. Gen nije fleš, da ga baciš u kantu. Srbe je kroz vekove održavalo rodoljublje. Književnost je najbolji način vaspitavanja mladog naraštaja. Poezija najviše – priča Jermenin.

Opčinjen je Nušićem. I dalje živi, ne oseća se njegovo odsustvo.

– On predstavlja epohu u srpskoj književnosti. Gleda nas sve vreme i smeje nam se. I pita se, zašto više nema takvih pisaca. Branka Ćopića smatram takođe velikim književnikom. On je srpski Mark Tven. Nema, nažalost, više takvih pisaca, u vreme globalizacije, kada su deca na Internetu. Više niko ne želi da otvori, a kamoli pročita knjigu – priča Simonjan o odnosu društvenih mreža i starih knjižurina. 

Ali, optimista je. Predviđa da će knjiga na kraju pobediti internet. U pravu je. Internet možete da isključite. Nestane struje, nestanu veze, dogodi se neki kvar u Kosmosu. Papir ne možete da isključite. Papir ne možete da konektujete. 

Izvor: politika.rs