Priča počinje u ratnom Sarajevu 1992. godine, gde jedna majka sa nekoliko plastičnih kesa i dvoje dece beži iz grada u kome život više ne miriše na merak, kadaif i ćevape. Scena druga, koju godinu kasnije: 15-godišnji Ljubomir Stanišić, jedina muška glava porodice, u cik zore overava dorćolsku kaldrmu na putu u pekarsku smenu, jureći parče hleba da prehrani porodicu. Scena treća: Lisabon, cik zore. Nakon što je preplakao noć u parku, na obali reke Težo, tek punoletni Ljubomir daje sebi zakletvu: Ili ću nešto biti, ili me neće biti!

Ubrzo mu šaka pada knjiga francuskog majstora kuhinje Mišela Brasa, njegova lična Biblija koja će mu promeniti život i on donosi odluku: Biću kuvar! Ostalo je istorija…

Pakuje kofere, šta kofere, jednu olinjalu putnu torbu i odlazi u Francusku, gde će narednu godinu provesti radeći u restoranu pomenutog maestra sve i svja, od ribanja podova do pranja suđa, za platu koja se sastojala od krova nad glavom i tri obroka dnevno. Ali, kakva obroka.

Danas je Ljubomir najpoznatiji portugalski kuvar i jedna od najvećih zvezda svetske kulinarske scene, a njegova emisija “Papa kilometros” godinama je među najgledanijim na kanalu “24kitchen”, uz specijale zvezda poput Džejmi Olivera i Entoni Burdena. 

Restoran "100 maneiras" koji je 2017. proglašen za najbolji restoran na svijetu, posvetio je majci Rosi… To “100 maneiras” na portugalskom znači “100 načina”, što je zapravo 100 načina na koje je njegova majka u teškim izbegličkim danima, kada meso nije bila redovna pojava na njihovoj trpezi, spremala krompir(!)

Ovaj ga detalj vraća na vreme provedeno u Beogradu koje, koliko god pamtio po zlu, ne želi da zaboravi:

Svud okolo kajle, trenerke i patike, grad u kome niko ne čita i svi su nešto namršteni. Bio sam u teškoj depresiji, čitao knjige u ćošku…ništa me nije interesovalo.

– Dve godine bile su mi dovoljne da shvatim kako to nije mesto gde želim da provedem ostatak života. Svud okolo kajle, trenerke i patike, grad u kome niko ne čita i svi su nešto namršteni. Bio sam u teškoj depresiji, čitao knjige u ćošku…ništa me nije interesovalo. Preživljavalo se, počeo sam da radim sa 15 godina, u pekari kod Tošketa. Posle smene, kad dođem u školu, glava mi pada na klupu, ali trpiš, znaš da nemaš izbora. Shvatio sam brzo da tu ne pripadam, zapravo da nakon odlaska iz Sarajeva više nigde i ne pripadam, i rešio da krenem na put, pa kud puklo…Nagovorio sam kevu da proda neka stara kola, kupio neke stvari za put i napustio Srbiju sa 200 maraka u džepu. Pravac – Lisabon! Prošao sam celi Portugal, upoznao ljude, a onda počeo da putujem po Evropi, zatim otišao za Afriku, pa se opet vratio ovde…

Za Portugal se brzo vezao, prvenstveno zbog ljudi, opuštenih i prirodnih…

- Ovde nema nasilja, incidenata, što je meni prijalo posle one klime koju sam ostavio u Jugi. Niko ne ocenjuje po tome kakve cipele imaš, odelo. Snalazio sam se, prao sam suđe u nekom restoranu, tipično imigrantski. Ovde nije bilo Srba gastarbajtera, nije imao ko da mi pomogne, što možda i nije loše, jer sam brzo savladao jezik, za 4-5 meseci. Tu su mi Portugalke pomogle mnogo, jer sam već posle nedelju dana našao devojku, priseća se sa širokim kezom.

Ostao sam uskoro bez posla, bez dinara, nisam imao za cigare. Otplakao sam tu noć u parku na obali i doneo odluku, imao sam cilj – postati kuvar.

Danas govori 5 jezika, a tada je, po njegovim rečima “bio glup, jedva nabadao malo engleskog”. Narednih meseci, od poslova koje bi našao štekovaop je lovu za put u Francusku, kod po njemu najboljeg kuvara, Mišela Brasa.

– Čitao sam tu njegovu knjigu o klasičnoj kuhinji francuskoj, koja me je oduševila. Kad sam stigao u Francusku, prvih dana sam spavao na železničkoj stanici, a onda u hodniku neke zgrade. On je čovek bio u čudu, pitao me je odakle sam, nije mogao da veruje da sam iz Bosne, preko Srbije i Portugala, stigao do njega. Naučio me je poslu, inspirisao za ono što dolazi.

Nakon godinu dana te svojevrsne “kuvarske akademije” odlazi za Španiju, gde u restoranu sa “mišelinovom zvezdicom” prvi put radi za kuvarsku platu. Šest meseci, a onda nazad u Lisabon…

Da bi shvatili u čemu je tajna Ljubomirovog uspeha, morate da probate njegovu hranu. U restoranu koji ga je proslavio nemate pravo da birate. Eventualno ako postite iz verskih razloga, meni se malo dotera za Vas, u svim drugim slučajevima – jedete ono što vam se servira.

– Sednem na šolju i napravim meni. Ideje mi ne fale, mnogo sam jeo, putovao, imam familijarni odnos sa hranom, u ljubavi sam s njom, drugačije ne može. U tom uspehu ima malo mog ludila, ali i sreće. Naleteo je jedne prilike u restoran taj neki Španac, kritičar, nije se ni predstavio, ali je posle napisao sjajnu kritiku, posle koje se pročulo za mene. Počeli su da dolaze iz Španije, Evrope. Onda je jedna novinarka, koja piše recenzije knjiga za Njujork Tajms, slučajno negde pokupila moju prvu knjigu, koju sam štampao u samo 2.ooo komada, dopala joj se, pa sam te godine dobio nagradu “The best table book of the world”. Imao sam, dakle, više sreće nego pameti. A onda je počelo ludilo, svi su čuli za mene, krenuo sam na put, obišao celu zemlju, živeo sa seljacima, ribarima, napisao drugu knjigu “Papa kilometros”, koju su Francuzi odmah proglasili za naj, naj. Onda me zovu sa FOX televizije, traže od mene da snimim identičan serijal na “24 kitchen”. I tako, postadoh ja zvezda, zaradih hrpu para, tek tako.

-U Portugalu sam bio glavni šef kuhinje u najvećem kulinarskom rijaliti šou, ali sam se zasitio posle prve sezone i otišao. Ne mogu, neću da budem TV zvezda, ne interesuje me. Ja bih da živim mirno sa porodicom, poduvam džokavac na ulici kad mi dođe, da me ne jure paparaci, slikaju, ne upiru prstom u mene, da me niko ne zajebava. Pre tri godine sam presekao, prekinuo snimanje, stavio decu u “karavan” i otišao na put po Evropi, godinu dana živeo po restoranima, najboljim u Evropi, prijavljivao se na konkurse, zezao se. Naravno, već drugog dana me provale, prepoznaju, i onda se pozdravim i idem dalje…

Spolja gledano, život kuhara izgleda bajno. Radiš ono što voliš, jedeš najbolju klopu, ali…

-Težak je to život, treba to izdržati. Svako veče dođeš u dva ujutru, spremiš večeru, otvoriš flašu vina, do tri je popijem i zaspem na kauču, ne stignem do kreveta. A onda ustajanje u osam, pa pravac kuhinja. Ima lepih stvari, ali nije jednostavno. Zato, kad god mogu, bežim u prirodu, na ostrva gde nema kola, civilizacije, vadim morske plodove, pecam. Ili odem u Afriku, dva meseca živim pod šatorom, od onoga što nađem.

O budućnosti dalekoj ne razmišlja mnogo, glavom i nogama je tu, na zemlji…

– Kad se ohladim od kuhinje, prodaću restorane i odoh u ribare. Jedino njima zavidim na ovom svetu. Taj osećaj kada ronim, kad sam ispod površine i gledam taj svet, alge, rakovi, ježevi, školjke…neopisivo! Ali, iskreno, teško da će mi ikad dosaditi kuvanje i da ću se povući, mnogo sam zaljubljen…

BUREK ZA DUŠU

Na meniju Bistroa “100 maneiras”, drugog Ljubinog restorana, na meniju poznat specijalitet.

– Burek sam ubacio za moju dušu, a onda se ispostavilo da je postao najpopularniji proizvod, najviše se naručuje. Dođu tu i ovi naši fudbaleri što igraju za Benfiku. “Daj brate nešto naše!” – a ja im onda serviram burek. Sulejmani je bio oduševljen, kaže da mu je to najviše pomoglo da prevaziđe nostalgiju za Srbijom, kaže Ljubomir, koji nema omiljeno jelo, voli sve, ali najviše ribu i plodove mora, na čijim obalama snima emisije i živi kada nije u Lisabonu.

Izvor: ekspres.net