Kroz prozor stana na spratu seoske ambulante u Novom Selu, u kojem se nalazila moja „baza“, u pojedinim trenucima jedva se nazirala dvadesetak metara udaljena zgrada osnovne škole.

Jedan od onih dana kada je najbolje sedeti kod kuće, „glavu napolje ne promaljati“. A ja sam morao u Kupres.

Dušan Marić iz voijničkih dana

Obukao sam se i krenuo, uveren da je put prohodan, jer sneg je počeo da pada tek pre sat vremena.

Uz malo muke na zaravni iznad Krčenika, ispod Mrđenovaca i na brdima preko puta Seke, prošao sam Blagaj, Karane, Rastičevo i Suhovu….
Kilometar posle Suhove, kada sam prošao poslednju krivinu (na kojoj će VRS u novembru 1994. nakon povlačenja iz Kupresa zaposesti novi položaj i iskopati rovove, koji se i danas vide ) i izbio na brda severno od Zlosela, naišao sam na kolonu od tri automobila, zaglavljena u kijametu.
Oko njih su putnici lopatama raščišćavali sneg. Sve Hrvati.
Ja sam se zaglavio dvadesetak metara pre njih.

Pokušao sam da pođem u rikverc, ali nije išlo. Golf, koji je inače „nizak“ automobil, je bio potpuno „naseo“ na sneg. Lopatu nisam imao.
S vremena na vreme Hrvati su bacali poglede u mom pravcu i nešto među sobom razgovarali.

Osećao sam se nelagodno. Nisam sumnjao da su me prepoznali. Ako mene i nisu, beli golf sa beogradskim tablicama i nalepnicom „Televizija JUTEL“, sigurno jesu.

Pod levom miškom sam imao napunjen pištolj, u kaseti automat „škorpion“ i bombu, ali…

Moje „vansportske“ aktivnosti su odavno bile poznate svima u Kupresu. I Srbima i Hrvatima.

Već sam izbegao dva, očigledno isplanirana, naleta kamionom na moj automobil. Jedan u Livnu, kada sam zajedno sa Draganom Topalovićem izguran sa puta, uz znatna oštećenja na automobilu. Drugi put na Mašetu, nadomak Rastičeva, kada sam, da bi izbegao direktan nalet kamiona za čijim volanom se nalazio mladić koji se ranije hvalio da će me srediti, morao da sletim s puta.

Zahvaljujući Anđelku Duvnjaku Uči srećno sam prebrodio jednu noćnu zasedu u centru Zlosela, kada su me Hrvati blokirali sa tri automobila.
Posle malo više popijenog alkohola, grupa mladića iz Duvna i Kupresa, koja se vozikala u belom golfu tomislavgradske registracije, se poverila Milanu Milišiću iz Brda, konobaru u jednom „srpskom“ kafiću (ubijen je prvih dana rata), da su dobili zadatak da me likvidiraju ili da mi auto dignu u vazduh.

Često, kad sam se noću vraćao iz Kupresa, imao sam pratnju u jednom ili dva automobila. Dva puta se to pretvorilo u sumanutu jurnjavu po uskom magistralnom putu…a jednom se završilo i pucnjavom.

Dva puta mi je jedna čestita devojka Hrvatica, kćerka visokog funkcionera HDZ, sa kojom sam nekoliko godina ranije kratko vreme ašikovao, presrećući me na ulici, vidno uplašena za moju bezbednost, prenosila očevu poruku da te noći ne krećem za Blagaj, jer on ima informaciju da bih mogao da budem sačekan u zasedi i napadnut.

U jednoj vrlo nezgodnoj situaciji, zaštitila me je moja tadašnja devojka muslimanka, sa kojom sam bio u tajnoj vezi. Iako joj je otac, kojem je neko preneo da nas je video u Bugojnu, zapretio da će je ubiti ako samo čuje da se viđa samnom, jer sam „četnik, kojeg je poslao Slobodan Milošević“, rizikovala je i sakrila me u njihovom stanu.

Dok su Hrvati raščišćavali sneg, ja sam razmišljao šta da radim.
Procenio sam da mi lanci, bez raščišćavanja snega nabijenog ispod automobila, ne mogu pomoći. I da je najpametnije da sačekam da Hrvati prokrče put, pa da priđem i zamolim ih za jednu lopatu.
A ako ne mognem dalje, da uzmem stvari iz automobila i peške krenem prema Blagaju.

Posle desetak minuta, njihovi automobili su bili „oslobođeni“. Izgurali su ih iz snega. I stali. Njih trojica su krenula prema meni.
Među njima sam prepoznao Zvonka Kunu iz Rastičeva.
Zajedno smo išli u osnovnu školu u Novom Selu, bio je godinu dana stariji od mene. Bio je dobar dribler, jedan od najboljih fudbalera u celoj školi.

Ja sam za svoj razred igrao centarhalfa, on za svoj napadača, pa smo često imali žestoke duele.
Nakon što su se ovlaš pozdravili samnom, jedan od njih, nisam ga poznavao, je predložio da uđem u automobil, da pokušaju da me izguraju. Nije išlo. Ni makac.

Zvonko mi je prišao i upitao da li imam lance.
-Imam.
Tek kad sam odgovorio, setio sam se da u gepeku imam automatsku pušku.
Ali nazad se nije moglo. Brzo sam izašao iz automobila, sa namerom da ja otvorim gepek i izvadim lance.

Zvonko je bio brži. Otvorio je gepek i – ugledao oružje.
Nije mi bilo svejedno. Sigurno se to videlo i na mom licu.
Pogledao me i tapšući me po ramenu rekao: „Školski, ne brini. Ako treba, prenećemo i tebe i auto, ali nećemo te ovde ostaviti“.

Zvonko i ja smo nabacivali lance, druga dvojica Hrvata su lopatama čistila sneg ispod automobila.
Posle desetak minuta, auto je krenuo.
Stigao sam u Kupres.

Ubrzo je počeo rat i stradanje.Često sam razmišljao o Zvonku. Posle rata sam čuo da je poginuo. I, sećajući se školskih dana i njegovog gesta u mećavi, nekoliko puta u crkvi zapalio sveću za pokoj njegove duše.
Večeras sam od Nove Trifunovića, mog zamenika u izviđačko-diverzantskoj četi 7. kupreške brigade VRS, saznao da je Zvonko živ. Poginuo je jedan drugi nesrećnik iz Zlosela, sa tim imenom i prezimenom.

Izvor: srbiubih.com/Dušan Marić