Naročito u današnjem vremenu, kada su klinci izbombardovani raznoraznim medijskim sadržajem, naročito rijaliti programima i svim što se u njima može vidjeti, a ispod je svakog ukusa i nivoa.

Umro je veliki umetnik Nebojša Glogovac, pisalo se o njemu tri dana i to je to. Zašto? Zato što je moralnim otpacima društva prepušteno da kreiraju kriterijume vrednosti u Srbiji. Ne, ne čitam novine, ne gledam televiziju, obožavam da pecam. Ljudi sa kojima se ja družim su vrlo jednostavni, mi živimo izvan "farmi", "zadruga", politike i gluposti bilo koje prirode. Moja glava je mirna.

Objasnio je i da Srbi ne poštuju svoje legende i da tek nakon što ih sahrane počinju da ih oplakuju.

Patrijarh Pavle je jednom prilikom rekao: "Da bi mi sudio moraš da uzmeš moj šešir, moj štap, moj kaput, moje cipele, da ideš mojim stopama, da prođeš moj put, i tek onda, ako još uvek budeš hteo, možeš da mi sudiš''. Kod nas ljudi ne razmišljaju tako.

Mi smo Srbi pogan narod, mi jedemo svoju decu, uništavamo najbolje, ne poštujemo najbolje, obožavamo ih i oplakujemo tek kada ih sahranimo. Što bi rekao vladika Nikolaj, nestrpljivi smo i to je naš najveći greh. Ali mi smo ti koji jesmo, ja sam taj koji jesam i ne mogu voleti nikog više nego nas.

Vanja je poručio i da sportistima nije mjesto u politici, a na pitanje da li je bio na nekim demonstracijama, pa i na onim protiv Miloševića, odgovorio je da nije.

Ja sam od 1992. do 2009. godine živeo u inostranstvu. Ali i da sam bio ovde, sigurno ne bih išao na demonstracije. Ja sam sportista. Sportisti ne treba da učestvuju u politici. Da pitam ja tebe: šta misliš da li neko ko je osvojio olimpijsko zlato i nosi dres svoje zemlje može, sme i treba da se prikloni u politici ovome ili onome? Razumeš kakva je to degradacija integriteta?

Opisao je i zanimljiv događaj s dočeka nakon Olimpijskih igara u Atlanti 1996. godine:

Osvojili smo medalju, vratili se u Beograd, dok smo se probijali do Skupštine, gde nas je čakalo 500.000 ljudi, zaustavila me je jedna baka, mislim da je imala preko 80 godina: "Sine, hvala ti na svemu, sad mogu da umrem ponosna". Nikada nisam zaboravio tu rečenicu. Sportisti često nemaju ni osećaj ni svest koliko ljudima u ovoj zemlji znači da se preko naših pobeda osete da su živi i ponosni. Tako sam razumeo svoju misiju - zaključio je Vanja Grbić.

Izvor: novosti.rs