Dino se nakon izlaska iz zatvora odrekao vehabijske zajednice. Sada živi slobodno, pronašao je svoju ljubav i upozorava mlade na ekstremizam.

Ovaj mladi čovek u svojoj ispovesti za BIRN priča kako se njegova najbliža porodica posvetila ranije vehabizmu i otišla da ratuje u Siriji. Čuo je da su otac i jedan brat poginuli, za ostale ništa ne zna.

- Ne znam da li su živi, ni šta je sa njima. Znam da je to kao svaki rat, gore od pakla. Najviše stradaju nevini, a najmanje onaj ko je odgovoran – kaže Dino.

Dino je rođen u Bihaću, odrastao je u tom gradu, nekada u normalnoj komunističkoj porodici.

- U mojoj familiji se vera nikada nije praktikovala, ali tokom proteklog rata u BiH, svi su počeli da se posvećuju veri, pa i moja porodica. Posle rata otac me je poslao u mekteb, islamsku školu i tako je sve krenulo  – navodi Dino i dodaje da je istim putem išla i njegova braća.

Dinin otac se sve više posvećivao veri, išao često u džamiju. Godine da 2000. upoznao je grupu vehabija u Bihaću sa kojima je provodio neko vreme, te dodaje da se njegov otac “nabrijao” na njihovu priču i radikalnije posvetio vehabizmu.

- Dolazio je u Bihać tada radikalni Nusret Imamović i ekipa, držali su predavanja i to je privuklo oca. Onda je on odlučio da odvede i nas na verske susrete u Gornju Maoču – navodi Dino.

Dinin otac ubrzo napušta posao, jer na poslu nije mogao da klanja pet puta dnevno i morao je da se rukuje sa ženama. Odlučio je da se sa porodicom preseli u vehabijsku zajednicu u Gornju Maoču, ali Dino, koji je tada imao 19 godina, se ne slaže s tim. Bio je zaljubljen u devojku, Hrvaticu, ali i njegovi roditelji, kao ni njeni, nisu bili za tu vezu. Dino priča kako su oboje odlučili da pobegnu od svojih porodica i otišli su u Hrvatsku. Ali plan im je propao.

- Našli su nas, pokupili i vratili nazad u BiH. Moja devojka je od šoka tada prerezala vene i završila na psihijatriji. I ja sam bio u šoku. Bili smo nakon toga jedno vreme zajedno, ali nije išlo, raskinuli smo. I ja sam bio psihički uništen – dodaje Dino i priča kako se onda prepustio uticaju svog oca.

Dino sa ocem i ostatkom porodice 2008. godine seli u Gornju Maoču. U ovoj vehabijskoj zajednici proveo je tri godine.

- Nepoverljivi su prema strancima, bilo kome. Pridržavaju se šerijata, žene su prekrivene, deca se, takođe odgajaju u skladu sa radikalnim islamskih zakonima. Otac je bio prihvaćen kao ugledan član zajednice, kao i majka. Mene se gledali sa rezerverom, jer sam uvek postavljao pitanja. Ali šta ću, takav sam čovek, ne mogu slepo da sledim bilo šta. Pitao sam, daj buraz, objasni mi zašto je tako?! A kod njih nema zašto je to tako, nego - tako je rečeno i moraš tako - navodi Dino.

Dino priča da je u vehabijskoj zajednici bio i lažno optužen da je izvršio provalu u tuđu kuću zbog čega su za kaznu ošišali “na nulu”.

- Hteo sam tada zauvek da odem, ali otac me opet sprečio – ostao sam. I tada mi se promenio život – dodaje Dino.

U komšiluk se doselio vehabija Mevlid Jašarević sa Sandžaka. Kako priča Dino, Mevlid je bio kriminalac u Novom Pazaru, uhvaćen je zbog pljačke neke banke. Završio je u zatvoru i tamo se upoznao sa vehabijskim pokretom. Kada je izašao došao je u BiH.

- Često je Mavlid imao običaj da ide u Sandžak i pitao je mog oca da mu pozajmi automobil ili neko da ga odveze. Otac nije mogao, pa je mi je rekao da ga ja odvezem do autobuske stanice u Brčko. U automobil je seo još jedan drug iz Maoče. Kada smo došli u Brčko tog 28. oktobra 2011., on mi je rekao da mora u Sarajevu i da li bi ja odvezao tamo.  Pristao sam. On je čitav put spavao. Torbu je stavio ispod jakne i legao na zadnje sedište. Bio je normalan i smiren čitav put. Niko ne bi rekao da nešto sprema – priča Dino.
Zobacz na Youtube

Dino kaže da je Mevlida ostavio na Stupu, na tramvajskoj stanici i otišao.

- Tek kasnije smo na televiziji videli da je pucao po američkoj ambasadi. Šokirali smo se! – dodaje Dino.

Uskoro je završio u pritvoru u Bihaću gde je proveo tri meseca. Sarađivao je sa SIPA i protiv njega nikada nije podignuta optužnica. Po izlasku iz zatvora nije želeo nazad u Maoču.

-  Čekali su ispred vrata. Došli su po mene da idem nazad u Maoču, ali nisam hteo. Bili su razočarani sa mnom, ja sam rekao da imam pravo da biram kakav život želim da vodim – istakao je on.

Otac mu je tada zabranio da kontakira sa braćom.

- Otac me se odrekao, više se nikada nismo čuli. Kontaktirao sam sa majkom. Ona mi je 2013. godine rekla da je tata otišao da radi u Austriju, te da za braću ganjam “papire” da mogu da mu se pridruže. Ja sam im pomogao, sve sam to uradio – piše Dino i dodaje da je tak nakon izvesnog majčinog poziva sa stranog broja video da zove iz Turske.

- Saznao sam da su otišli na ratište u Siriju.Osećao sam se grozno. Da sam znao da će tamo da odu, nekako bi ih sprečio. Prijavio bih nekome – priseća se Dino.

On kaže da mu se majka javljala jednom mesečno, pričala da otac i braća idu na ratište.

- Najmlađi brat ima 15 godina, ali ide na ratište – kaže on i sa suzama u očima dodaje da su ga zvali da dođe, ali za njega je to neprihvatljivo.

Brat (18) stradao je prošle godine u Siriji.

- Šta je on znao, luda glava, 18 godina. Oženio se sa 16, dobio sina sa 17 i uzeo pušku, izgubio glavu – priča Dino.

Ovaj mladi čovek za sudbinu svoje porodice krivi oca i majku, ali kaže da je država isto kriva što nije sprečila odlazak celih porodica na ratišta. Kaže da nikada nije imao pomoć od institucija da nađe posao ili da mu se pruži bilo kakva psihološka pomoć kako bi se borio sa ekstremizmom koji je uništio njegovu porodicu.

- Kada sam državi trebao kao svedok, iskoristili su me na taj način i ajde zdravo. Onda više nisam postojao za njih. Nisu mi dali ni savet, ni rame za plakanje… Ova naša država samo uzima, ništa ne daje  – dodaje on i apeluje na društvo da više brine o mladima.

Dino priča kako poznaje još mladih ljudi koji su prošli sličan put kao on. Neki su se izvukli iz ralja ekstremizma, neki nisu.

- Ako vidiš, ako znaš da prepoznaš situaciju u kojoj si, beži od toga, idi dalje. Ja sam se sam izborio nekako sa svim. Našao sam i ženu, kockice se nekako slažu sada. Od države nisam imao nikakvu podršku. Ne smete odustati. Da sam odustao ko zna šta bi bilo sa mnom, bio bih mrtav. Najbitnija je upornost  - dodaje u svojoj ispovesti Dino Pečenković.

Izvor: Blic