„Drži se čvrsto mala, ovaj svet je lud, rekao bi čika Bukovski.

Tog jedanaestog jula 2012. godine, bilo je paklenih 45 stepeni, asfalt je goreo, a ja sam sa beogradskog aerodroma otišla na dalje životno putovanje - daleki svet. Nikad neću zaboraviti taj dan. Kročila sam u avion ostavljajući onaj stari život, prijatelje, porodicu, domovinu koja mi je postala strana. Ostavila sam deo sebe, miris detinjstva, svoj jezik i običaje...

Čini mi se da aerodromi nose tu gorčinu i tugu koja je poznata samo nama koji smo daleko. Ostalima, bezbrižnima, aerodrom je mesto transporta. U Srbiji, aerodrom je granica između novog i starog života, mesto gde se plače, rastaje, gde je izgubljena svaka nada. Kraj. Ali i početak novog, nepoznatog, rizičnog života. Ja bih rekla, sve je to avantura, i kad tad stvari dođu na mesto. Samo za sve treba vremena.

Danas posle pet godina - ja u Los Anđelesu. Ceo dan me hvata neka nervoza, obliva me znoj, ovaj datum slavim kao novo poglavlje svog života. Ah, koliko sam se samo promenila, koliko je teško nekad bilo, i sto puta pomisliš, pitaš se šta meni sve ovo treba? Bolje da sam kupila neko stado ovaca i pod Medvednik. Hoće li dole ikad biti bolje?

Dok lutam ovom zemljom i udarim trista puta u zid život me uči lekcije kroz šamare, ojačavam, nisam više dete. Tražim se. I nađem se pod ovim palmama, pored ovog beskrajnog okeana, ovog velikog i nepoznatog grada. Ponekad se zamislim kad pogledam par godina unazad, i kažem sebi: Šta li sam ja sve prošla? Ma ne samo ja, svi mi koji smo rešili da batalimo te prazne priče o boljem životu, shvatajući da realan svet funkcioniše drugačije od svega onog što nam je bilo poznato, pre tog aerodroma.

Jednostavno, prestaneš da veruješ u bajke. Naši roditelji su nas učili stvarima koja su važila pre svih ovih kritičnih godina, ali ta pravila i taj srećan život dole ne postoji, ostala su samo sećanja. I onda smo mi poverovali u to sve, došli smo ovde sami, a život je nekad surov, jako kratak, lep, neizvestan.

Zavodljive ulice Holivuda (Foto Jutjub)

Spremali su nas uspeh, a ne neuspeh. Naučili smo sve kroz znoj i suze, naučili smo i ne želimo ovo ni najgorim neprijateljima. Shvataš što si stariji da neke trenutke ne možeš više vratiti, da ne osećaš više ništa. Da si postao rob svojih emocija, i da vreme ide sve brže.

U Americi, u Jugoslaviji, svuda je nekad postojao neki lagodniji život ali sada više nemamo vremena ni za naše najbliže. Da li su nas namagarčili novim trendovima, o organskim hranama, novim telefonima, zategnutim telima, ili smo postali roboti? Ne znam, možda sam pesimista ili samo nostalgična. Ali, možda svet ide u pravom smeru? Nekad mora biti i teško da bi stvari došle na svoje mesto. Ne znam. Osećanja su mi danas u teškom haosu i treba mi avantura, novi ljudi, događaji. Nešto samo da mi otera crnilo iz glave. Znam pravo mesto za to.

Odlazim sa posla, pozdravljam kolege, lažni osmesi na licima, kao i uvek. Izlazim iz kancelarije, odlučim da odem kod Den Tane u Zapadni Holivud. Ovo mesto je do pre pet godina, držao bivši fudbaler Crvene Zvezde Dobrivoje Tanasijević (Dan Tana). Mesto je tu već pedeset i nešto godina, i kada pitate bilo kog starosedeoca iz grada Anđela, reći će vam da je Dan pravi ambasador Srbije. Njegova priča je tipičan primer tog američkog sna. Počeo je kao perač sudova i otvorio je svoj restoran, tih srećnih vremena. Restoran radi do dva ujutru i uglavnom su se tu skupljale filmske ekipe, Kluni, Paćino i ostali. Ma kog da zamislite dobar je sa Denom.

Mesto gde dolaze slavni - restoran Den Tane u Holivudu (Foto S.Đ)

Posle napornih snimanja dolaze na pelinkovac i pohovanu piletinu. Italijanska kuhinja, ukusna do besvesti, pod vođstvom glavnog šefa Nena Mladenovića iz Splita, za barom šanker Majk Gotovac, takođe iz Splita. Trenutno jedan od najstarijih šankera i najvećih legenda ovde u Los Anđelesu, koga svi znaju, o kome pišu novine. Majk radi četvrtom i petkom, bar je pun da ne može se ući. Svi dolaze samo zbog njega. To je ipak najveći pečat ovog mesta.

Zidovi su ukrašeni slikama sa Sinatrom, Dinom Martinom, Džejmsom Gandolfinijem, sve one najveće boemčine. A u jednom uglu, grb Crvene Zvezde, Partizana i Hajduka iz Splita. Kao kod kuće. Divčev dres, ma čoveče samo fali neka harmonika da zasvira! Neverovatno!

Nekako uspevam da nađem mesto, sedam i pozdravljam se sa Majkom koji viče: „Mrzim strance”! Salve smeha, svi nazdravljamo. Nekako mi do ruku dolazi pelinkovac. Posle tog cuga, udarilo me je glavu i onda se setim sa kajanjem, zašto nisam pipnula pelinkovac čitavih deset godina! I tako, priče o novim filmovima, holivudskim tračevima, da su filmovi sve dosadniji. Mesto iz koga uvek izađem puna priča, bogata za nova poznanstva. Iz neke male prostorija izlazi jedna gromada. O da li je do Šekil O Nil?

Los Anđeles nije za obične ljudi. Generalno, Kalifornija je mesto za hedoniste, muzičare, umetnike, ljubitelje filma, biznismene, u kome nema srama, svako je i sve je prihvaćeno. Grad greha, slomljenih snova i sanjara. Život može da ti se promeni u pet minuta, ako se nađeš u pravo vreme na pravom mestu. Potrebno samo malo osmeha, ljubaznosti i šarma. Ali i strpljena.

Jedini problem saobraćajne gužve, ali treba samo se dobro organizovati. Grad u kome te životna prilika možda čeka na ćošku ili čak u nekoj lokalnoj kafeteriji. Sasvim je normalno da pored tebe sedi Šon Pen i srče kapućino. Holivudske zvezde su tretirane normalno. Niko ih ne slika i ne zamara. Primetila sam da u Beogradu ako se neka poznata ličnost nađe na javnom mestu, svi trče da se slikaju. Ovde misle da si primitivan. Svako gleda svoja posla.

Ljudi sa najviše novca voze bubu i žive jako skromno. Najbolji grad na svetu, u kome vlada velika nacionalna raznovrsnost. Moj grad, kažem vam. I tako, toči se vino, priča se, puši se. U toj barskoj atmosferi lako je prepoznati i radnice noći. Uglavnom su to poslovi koga se late Ruskinje (ne vređam, ali zaista je tako). Jedna mi se baš zakačila za vrat, kuka na Putina: „Sestro moja, pravoslavna”!  Mislim se kako da se nekako dočepam mesta što dalje od sestričke.

U uglu, jedan visok i pogrbljeni, stariji čovek, sedi i pije za divno čudo pelinkovac. Krenem da ćaskam sa Majkom o glupostima, kad se gospodin pored mene zagleda i uputi mi prijatan kompliment.

Hari Din Stanton (Foto S. Đurđević)

Navučem stidljivi osmeh na lice, kad ono Hari Din Stanton.

– Znaš li da sam isplakala tri okeana uz „Pariz –Teksas”?

– Nisi jedina!

I tako počnemo da ćaskamo. Konverzacija je trajala dobrih četiri sata, pa je onda došao moj prijatelj, i tako smo zajedno ćaskali o budizmu, religiji, politici a najviše od Džeku Nikolsonu. Obećao je da će me upoznati sa njim. Hari je osoba koja sluša, ne postavlja pitanja, puši kao Turčin a 91 godina mu je. Ima više energije nego mi koji smo 60 i više godina mlađi od njega.

I onda je uzeo čašu i rekao mi: „Mis Srbija, vidiš ovo staklo, vidiš nas, mi smo ništa, i sve je ovo ovde veliko ništa. Ali neki tu skorojević sa Beverli Hilsa će da plati ovo isto skupo ali i to je stvarno jedno veliko NIŠTA.”

I onda vikne nekom mogulu za nekretnine: „I ti si ništa. Beži dođavola.”

Mogul je uzvratio besno. Hari je stalno tražio nevolju. Ljudi znaju da se jako naljute, neki čak i čeliče pesnice kad im Hari tako samo odjednom kaže da smo svi ustvari jedno veliko NIŠTA. Haiku, Harija Din Stentona.

Ima jedna anegdota kada su Brando i Hari bili jako bliski, i u ritualnom razgovoru Hari mu kaže: „Ti si ništa”! Na to mu Marlon odgovara: „O čemu bre ti pričaš”!

Za kratko vreme postali smo dobri prijatelji. Učila sam od njega.

„Mis Srbija, sve je zapisano… Sve je negde zapisano o nama, od početka do kraja,  i ovo baš sada, ovaj trenutak, dok pričamo. Nijedan susret nije slučajan. Ljudi su postali previše opterećeni savršenim momentima, i tako dok čekaju taj momenat, život prođe i gasi se. Tuga i sreća možda nisu iste, ali imaju zajedničku osobinu da prođu. Treba živeti sada a ne „manjana” (sutradan na španskom)”.

Zbog poslovnih obaveza nisam uspevala da dolazim, ali mi je on bio stalno u mislima. Naši razgovori su me oplemenjivali, davali su drugačiju viziju života od ove moderne, previše savršene i tipične realnosti. Te subote, navratila sam kod Tane u bar, sedavši u ćošak, očekujući Harija da navrati.

Ali umesto njega, dočekala me je tužna vest. Upravo su javili da je u 91. godini, moj novi drugar u snu zauvek napustio ovaj svet, ostavši nam u nasleđe filozofiju da smo svi jedno veliko ništa, i što više razmišljate o tome, shvatate da sva nerviranja oko para, politike, poslova, ljudi, pa i  ljubavi je besmislena.

U bar je pristigao veliki broj ljudi, da nazdravi i oda poštu Hariju koji iako nije tu, njegov duh i njegove priče će živeti u zidovima Dan Tane. Zauvek.

 
Počivaj u miru, dragi prijatelju.

Autor: Sara Đurđević, Los Anđeles

Izvor: Politika