Naša zemlja bila je među prvim u svetu sa službom za osmatranje i obaveštavanje o opasnostima iz vazduha. Za ponos jedne male nacije ili tek nesrećna okolnost, pre dve godine obeležen je vek postojanja roda vojske vazdušnog osmatranja, javljanja i navođenja. Iz štampe je tim povodom izašla knjiga „Nebo na dlanu“, koju mnogi nazivaju monografijom, a reč je zapravo o kapitalnom delu koje detaljno apsolvira važnost ovog roda vojske.

Autor Rajica Bošković, pukovnik u penziji, opisao je ceo vek VOJIN-a u koji je stalo sve, od naredbe vojvode Radomira Putnika za formiranje izviđačke stanice 1915. godine do herojstva pripadnika ovog roda u borbi protiv NATO-a agresora 1999. godine.

Asocijacije običnih ljudi, kada vide plavu uniformu, po pravilu jesu na pilote, zvezde koje vidimo na nebu i u ratu i miru, čija popularnost se nije gubila od početaka vazduhoplovstva do danas. Retko razmišljamo o ljudima koji sve posmatraju i javljaju prave informacije, bez čega bi odbrana bila gotovo nemoguća.

„Knjiga ima naslov ’Nebo na dlanu‘, da naglasim trud mnogih generacija koje, vojnički rečeno, kontrolišu naš vazdušni prostor. Danas je lepo reći da smo dobili lovačke avione, ali oni su na stajanci i biće upotrebljeni tek kada stigne obaveštenje sa radara da avion treba da poleti i izvrši zadatak“, kaže Bošković i naglašava da je saradnja svih delova roda uvek dobra i da funkcionišu „kao jedan“.

Naredba vojvode Putnika uzima se kao početak. Međutim, prva osmatranja i priručne izviđačke stanice postojale su u Srbiji  i pre 1915. godine. Godinu dana ranije, u saradnji sa francuskim pilotima, vršena su prva izviđanja austrougarskih snaga koje su krenule u ratni pohod na Srbiju.

Naša zemlja je prva na evropskom tlu upotrebila avione u Balkanskim ratovima tokom opsade Skadra 1913. godine. Neposredno posle toga, došli su ljudi iz vazduhoplovnih snaga Francuske i Engleske, kako bi zapisali i poneli iskustva pionira našeg vazduhoplovstva stečena tokom prvih vazdušnih dejstava u istoriji ratovanja.

U periodu između dva svetska rata služba osmatranja nije napredovala u organizacionom smislu. Naše snage su 6. aprila oborile 40 nemačkih aviona, a naš sagovornik kaže da je veći otpor bio nemoguć, upravo zbog zapostavljene službe kojoj je on kao oficir JNA, kako kaže, s ljubavlju, posvetio svoj život.

„Za vreme Kraljevine Jugoslavije, kao što su mnoge stvari stale pred 1941. godinu, tako i ova služba osmatranja nije napredovala. Neposredno pre rata bila je u nadležnosti žandarmerijskih stanica koje nisu bile opremljene adekvatnim sredstvima veze, već običnim telefonskim centralama. Kad bi informacija o naletu neprijatelja došla do lovačke avijacije, bilo bi suviše kasno. Sistem je zatajio, a piloti koji su bili heroji u tom ratu, uspevali su bez pomoći vazdušnog osmatranja“, govori Bošković.

Tokom Drugog svetskog rata postojala je samo služba vazdušnog osmatranja, jer avijacije nije bilo. U knjizi se pominju Užička republika i desant na Drvar i saveznička baza na ostrvu Vis sa avionima i radarskim sistemima. Međutim, u posleratnom periodu došlo je do ubrzanog razvoja RV i PVO, kaže Bošković za Sputnjik.

„Od 1952. godine imali smo najsavremenija radarska sredstva. U ciklusu od desetak godina zanavljali smo ih tako što smo pratili razvoj avijacije i raketnih jedinica. Mogli smo samo da osmatramo vazdušni prostor zbog zaštite, ali da bismo obezbedili lovačke avione i podatke za raketne jedinice, morali smo stalno da menjamo sredstva. Tako smo i u NATO agresiju, iako smo bili slabi, iscrpljeni kao država, ušli sa veoma razvijenim, modernim radarskim sredstvima“, priseća se gost Sputnjika.

Sistem vazdušnog osmatranja, javljanja i navođenja je u NATO agresiji napravio svetski presedan, funkcionisao je svih 78 dana rata, to je u savremenim ratovima nezabeleženo. Dive nam se i bivši neprijatelji, a brojne vojne delegacije, pa čak i iz Vijetnama i Kine, interesovale su se za to kako smo uspeli da sve vreme održimo radare u funkciji.

Obaranje čuvenog „nevidljivog“ bombardera F-117 A iznad Buđanovaca i danas je tema mnogih emisija širom sveta. Poslednja u nizu je priča satelitske TV „Nacionalna geografija“ sa oborenim pilotom. Našeg sagovornika smo pitali kako je taj avion postao vidljiv i oboriv, iako su njegovi konstruktori do tog dana tvrdili suprotno.

„Drago mi je da je neko konačno postavio ovo pitanje. Nevidljivi je otkrila naša jedinica smeštena u rejonu između Pazove i Inđije. Nismo znali da je nevidljiv, bio je to mali stalni odraz na radaru, vodili smo ga ručno. Na osnovu tog podatka doneta je odluka da se uključi određena jedinica na tom prostoru, jer je ’nevidljivi‘ u vazdušnom prostoru pre gađanja bio već deset, petnaest minuta. Dakle, nismo ga otkrili slučajno, to je bio rezultat stručne obučenosti starešina i vojnika koji rade na radarima. Mi smo sve vreme pre agresije isključivo proučavali principe vođenja, izviđanja, dejstva i nevidljivosti“, precizira Bošković.

On objašnjava da su tokom 1998. godine prostor iznad Kačaničke klisure redovno nadletale bespilotne letelice, o čemu su izveštavali graničari, jer su bile nevidljive za radar koji je bio postavljen na Golešu iznad Prištine.

Rajica Bošković, u neposrednoj ratnoj opasnosti, po zadatku odlazi na to mesto, kako bi obezbedio buduće uspešno osmatranje neprijateljskih aviona u kasnijim dejstvima.

„Komadant puka Gvozden Urošević lično je avionom MiG 21, naglašavam lično, jer to je bio težak zadatak, leteo maršrutom kojom leti bespilotna letelica, a mi smo sa Goleša osmatrali i beležili svaki okretaj antene. Cilj nam je bio da vidimo zašto je snop polomljen, možda zbog rudnih magnezita. Tu letelicu odlično smo videli, zaključili da je refleksna površina suviše mala i tada u praksu uveli da nam radarski sistemi nikada ne rade automatizovano, već da ih mora pratiti iskusan čovek koji prati kako ti sistemi rade. Tako je pao i ’nevidljivi‘‘‘, objašnjava Bošković.

Međutim, autor knjige „Nebo na dlanu“, citirajući generala Vladimira Lazarevića, kaže da je neprijatelj uspeo ono što nije tokom bombardovanja. Posle NATO agresije mi smo ponovo napravili čudo, jer smo sve te radarske sisteme vratili u život i modernizovali, ali to nije dugo trajalo, kaže Bošković.

„Posle 2006. godine političkim odlukama 126. brigada VOJIN, jedinica odlikovana ordenom Narodnog heroja, prevedena je u službu, više nije rod. Izgubili smo organe koji su bili nadležni za razvoj tog sistema. Nisu uspeli da nam unište radare u ratu, ali smo ih izgubili u onome što smo zvali reforma vojske“, sa žaljenjem konstatuje ovaj pukovnik u penziji.

Srbija danas ima deset lovaca MiG 29 koji će uskoro biti dubinski modernizovani, a u naredne dve godine sigurno će kupiti još četiri, dakle, ponovo ćemo imati eskadrilu migova. Rajicu Boškovića na kraju razgovora za Sputnjik pitali smo šta je danas sa našim radarskim sistemima, da li će moći da prate obnovljenu avijaciju.

„Sa gorčinom mogu da kažem, bez kritikovanja sadašnjih kolega, jer su oni nemoćni, naš vojni sistem je dosta urušen upravo takvim odnosom. Bio sam komandant brigade 2005. godine, na ime smanjenja vojske penzionisani su mi ljudi, inženjeri elektronike, potpukovnici, koji su se školovali u Engleskoj i Rusiji, sa 30 godina staža. Mi ćemo sutra kupiti radar, ali da iškolujemo nove ljude, ne možemo“, kategoričan je Bošković.

Dodaje da je kroz našu istoriju PVO bila jaka samo kada je bio skladan odnos između lovačke avijacije, raketnih jedinica PVO i jedinica vazdušnog osmatranja i javljanja, da je to na neki način sveto trojstvo sigurnog neba.

„Bez skladnog odnosa te tri komponente, nemoguće je imati jak sistem protivvazdušne odbrane“, zaključuje Bošković.

Knjiga „Nebo na dlanu“ njegov je dug generacijama koje je nasledio u ovoj časnoj profesiji, ali i svedočanstvo i nauk novim pokolenjima kako se treba boriti u nadi da će služba ponovo postati vojni rod.

Bošković je uveren da tako misle svi pripadnici VOJIN-a, naši tihi heroji, koji sve vreme, bukvalno neprekidno rade, daleko od očiju javnosti, lovorika i priznanja koja im svakako pripadaju.

 
Izvor: sputnik